Opštinske novine

београдске новине

Стр. 345

се дечји проблем, као најосновнији и најсуптилнији проблем народне и расне будућности, не може и несме искључиво везивати ни за какву неодговорну и приватну акцију. Дечји проблем је еминентно државни проблем. Чак и Енглеска, земља приватне иницијативе, прелази у дечјој заштити све више од хуманитарне иницијативе на државне и комуналне институције. Каритативна друштва дечје заштите могу само да асистирају, да олакшавају напоре државе и муниципије а не да дају тон и директиву. Али и ова асистенција њихова биће од снажнијих резултата само тако, ако се акција сродних хуманитарних друштава концентрише. Овако, без те неопходне концентрације, она ће бити разбацана, и распрштена у ситне бисерне капи, али без потребних и снажних млазева милосрђа. И ако хумани фондови Југославије достижу око једну милијарду динара, ипак њихова акција (зато што је разједињена) не одговара по резултатима ни изблиза финансијској снази својих фондова. Узмимо на пример Београдско друшгво за заштиту деце или Материнско удружење. Та су друштва извесно дала најбоље резултате. Колико би тек њихова акција била безмерно плоднија да су сва каритативна друштва тога типа удружила своју акцију, слила се у једно, и пред великим и критичним данима данашњице абдицирала куражно, и на свој индивидуалитет, и на ситне сујете својих претседника и управних одбора. Данас није моменат ни за чију гордост сем за културну гордост народа и државе! Није довољно да се изведе само концентрација хуманог рада. Морао би се учинити још један корак даље на путу наше еволуције, па извести и пуну централизацију свих локалних, месних, социјалних, хуманих и комуналних акција исте и сродне врсте. Само не бирократску централизацију, која сваки полет и сваку иницијативу сахрањује у празне и отужне бирократске форме. Него извести централизацију у директиви, а децентрализацију у акцији. Ми смо још пре неколико година (види комплет часописа Београда „Београдске општинске новине" за 1930 годину) пледирали за овакву централизацију директиве и у правцу дечје заштите, јер би њоме напори државе и општине били знатно олакшани, а дечји проблем добио би још више гаранције да ће се решити и по ширини и по брзини онако како он по својој еминентној важности заслужује. У толико смо радосније дочекали установу и формирање Земаљске Уније за заштиту деце, која ће — ако се буде здраво водила и плански развијала — моћи да пружи

пуну централизацију директиве дечје заштите у Краљевини Југославији. Заштита сеоске деце Када се говори и пише о дечјем питању — мисли се по правилу на градове и градску децу. Од некуд се укоренило мишљење, да сеоска деца живе под несравњено бољим околностима и да се са државном заштитом према њима може још дуго чекати! Неки међу нама одлазе чак дотле, да је државна заштита сеоској деци савршено непотребна. У ствари и једно и друго мишљење представља страшну заблуду. Друго — још и сурову неправду према четири милиона наше сеоске деце. Село је гро ове државе. Оно представља 85% целокупног становништва. Његова деца износе преко осам десетина од свеколике Југословенске деце. Кад неби постојао ни један други разлог, довољно је само то, па да се са потребном озбиљношћу говори о судбини и будућности те деце. Међутим, како деца на селу живе једним у истини несрећним животом, који даје све услове за њихову неизбежну дегенерацију, то се у толико више и пре мора са родитељском бригом и државничком мудрошћу да приступи проучавању и решењу дечјег проблема на селу. Наш сељак живи у огромној већини тешко и печално. Његова деца још теже. Нешто примитивност, а нешто и тешке економске прилике на селу задњих година учиниле су, да је живот сеоске деце раван поступку према сеоским пилићима: они, као и пилићи, чим проходају, по цео дан живе у дворишту, и обучени у какву ритаву и прљаву кошуљицу, тумарају од буњишта до буњишта, остављени Богу и природи. И кад та деца поодрасту -— комад недопечене, гњецаве проје — то им је цео јеловник!. . . Тако проводе дане и године! Како живе сеоска школска деца, то су нам у ванредно пластичним сликама, а у једном болном тону изнели Драгиша Лапчевић и др. Богић. Др. Богић описује да сеоска деца долазе и у школу са комадом недопечене и нездраве проје. Многи чак ни то немају. У јеној сеоској школи, где је г. др. Богић вршио анкету, само два три детета имала су, поред проје, још и парченце сира! Кад је учитељ упитао ову већину деце, што нису имали ни мрвице у својој ђачкој торбици (а треба знати да сеоска школска деца по правилу не иду кући у подне) одговорили су му: Нама су код куће рекли, да ми идемо у топлу школу, па ће нам то бити доста, јер смо јутрос рано, пре поласка, јели проје! Има изузетака од оваквог очајног сеоског живота дечјег, али они падају на богатија прекосавска села или на мали број имућних сеоских породица. А сеоска деца Македони-