Opštinske novine

Стр. 804

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Десно од олтара заузели су места претставници свих вероисповести. Хор је запевао последњи опроштај: „Вјечнаја памјат". Њ. В. Краљица брисала је сузе највећег бола. Њ. Св. Патријарх, потресеним гласом, одржао је осећајно, са изразитим болом, посмртни говор над одром Највећег Владара: I. Говор Њ. Св. Патријарха Варнаве Дошао је трагично узбудљиви, узвишено потресни тренутак, када треба стегнути страховитим ударом скрхана срца, када треба за моменат следити свирепим болом узбуркане осећаје, када треба напрегнути задње честице снаге и рећи последње збогом^ највећем Сину нашег народа, најхрабријем Витезу наших победнич-

и Херој Нације, Нада генерација, Узданица и Понос славом увенчаних армија, ненадмашни Витез, неустрашиви Јунак, мудри војсковођа, племенити Владар. Последње две деценије наше бурне и славне историје срасле су најинтимније и најтешње са узвишеном и херојском личношћу Витешкога Краља, без које се не могу ни замислити ни објаснити, ни проникнути у свом недогледном замаху и значају њиховом. Носећи у Својим крепким жилама јуначку крв Свога херојског Прадеде, неумрлог Вожда Карађорђа, васпитан и одгојен од Свога знаменитог Оца Краља Петра Великог Ослободиоца у духу славних традиција витештза и патриотизма, блаженопочивши Краљ Александар, већ у најранијој младости, у својој 24 години, као Наследник Престола ступа на трновити пут борбе и славе, примајући у ослободилачком рату најважнију команду Прве Армије. Тих незаборавних, јесењих дана 1912 годне заблистале су

Почасна стража поред лафета: армијски ђенерал Петар Живковић, ђенерал М. Јечменић и ђенерал Зечевић

ких армија. Неимару наше најновије историје. Али, зар има речи, зар постоје изрази, зар се могу наћи фигуре да се достојно прикаже, опише и опева величанствена епопеЈа херојских дела и бесмртних заслуга, којима је овај Витешки Краљ посуо трновите и славне стазе свога краткога тријумфалнога хода на земљи? Док Небо отвара своја рајска врата, да прими племениту душу Првога Сина наше у црно завијене Отаџбине, пред нама дефилују судбоносне епохе, које је стварао и водио Велики Владалац, над чијим самртним одром плаче у овоме неизрециво дирљивом часу не само сав растужени народ наш, него и васколико културно човечанство. Кроз наша сећања пролазе импозантни догађаји блиске и СЈВјне прошлости, ређају се блистави моменти, који нас преносе у царство бајки о легендарним витезовима. На челу свих тих епоха, у врху свих тих догађајч, сред свих тих момената наступа Својим лаганим, али сигурним, мушким и енергичним ходом Он, Вођа

у свој лепоти и сјају дивне и витешке особине Краљевића — ХероЈа, који од тога момента постаје символ храбрости, пример јунаштва, узданица војске, дика нације. Витешки Син Великога Оца, неустрашиви Праунук бесмртнога Прадеде, Наследник Престола постаје нада и понос млађих генерација, које у Њему гледају Божанском промишљу одређеног и даровансг Вођу ка коначном ослобођењу све потлачене браће и уједињењу целог народа нашег. Победа славних наших армија на Куманову, Битољу и другим знаменитим ратиштима и витешки подвизи Младог Војсковође одјекују силно и узбудљиво широм свих југословенских крајева, будећи и потстичући свуда веру и наду да није далеко вековима и са чежњом изгледани час ослобођења и да је славом увенчаном Витезу са Куманова намењена историјска мисија уједињења. И млади, херојски Принц, прослављен на челу храбрих армија и кроз небројене битке и по беде, постаје свестан судбоносне улоге, кој'у