Opštinske novine

Никола Ј. Аранђеловић, бриг. инжињерски генерал и професор Војне Академије у пензији Краљ Александар I као воЈсковођа

Војсковођа и његов значај Бити војник, то је данас позив свакога грађанина. То је позив пун части, поноса и достојанства. Бити старешина и командант то је виши степен овога војничкога позива. Бити војсковођа то је највиши степен овога позива, али и највећи акт поверења Суверена државе. То је ретка одлика, то је највише достојанство, којим се војник може подичити, јер се на његов један миг, на његову једну реч заталасају читаве армије, читав народ за част и славу државе. Лако је бити војник. Није тешко бити старешина и командант. Али веома је деликатно бити војсковођа. Јер, у рату и најпростији војник носи по неку одговорност, сваки старешина има већи или мањи круг одговорности. Али један војсковођа носи целокупну одговорност за све, што се изврши у његово име, па било то добро или зло, право или неправо. Због тога има војсковођа и војсковођа. Војсковође су били: Александар Велики, Ханибал, Цезар, Наполеон, а војсковође су били: Густав Адолф и Фридрих Велики. Војсковође су били: Тирен, Евгеније Саво.јски, Молтке, Фош и Фон Хинденбург. Али војско-

вође су били и Суворов и Витешкн Краљ Александар I ујединитељ. Александар Велики, Ханибал, Цезар и Наполеон били су војсковође освајачи, јер су рат за освајањем и подјармљивањем сматрали као своје суверено право професије. Довољно је само за потврду овога рећи, да је Александар Велики плакао, што му отац није оставио, да и он нешто „освоји". Густав Адолф и Фридрих Велики јесу војсковође своје врсте, као што су били и војсковође: Тирен, Евгеније Савојски, Молтке, Фош и Фон Хинденбург. Али војсковође Суворов и Краљ Александар I јесу војсковође над војсковођама. Они су војсковође витештва и војсковође ослобођења народа испод ропства под туђином. Они су војсковође пропаганде: слободе, братства и љубави, јер су носили високо и поносно заставу: правде, мира и поштења. Они нису били освајачи, Они нису рат сматрали професијом. Они су ратовали, што се морало ратовати. Подјармљена браћа, угњетавана Словенска племена, мучени хришћански народи вапијали су за ослобођење, пружали су руку за братску помоћ. И ова.ј вапај нашао је одзива код ових витеза војсковођа: Краља Александра / и Суворова. За Краља Александра I и Суворова ове витезе јунаштва и племенитости, неће се наћи неки Виктор Иго, који ће их назвати: ,,горосечама Европе и Мрачним атлетима ратнога песничања", као што је В. Иго ово рекао за Наполеона. Нити ће за њих, каква Сара Бернар, та најславнија трагеткиња нашега времена, узвикнути као за Наполеона, да је био: ,,Бог славе и кнез смрти". Не. Ни за Суворова, ни за Витеза Краља Александра I, неће нико подићи сво.ј глас и назвати их овим епитетима, који се њима никад неће приписати, па ма се неко упустио и у најдубљу философију ратовања ова два Словенска Великана. На против, баш онај, који и философски буде проучавао њихове ратове, као једну резултујућу целину, и све: борбе, бојеве и битке као њене компоненте, видеће јасно, да је социолошки појам њихових ратовања базирао на чињеници: једне дубоке и изванредне социолошке потребе и високе х!ришћанске ндеје ка: слободи, љубави, братству и миру. •