Opštinske novine

Стр, 712

БЕОГРАДСКЕ Н О В И Н Е

војника. У њему је била антена, да ухвати и дугачке и кратке таласе треперења душе свакога војника и духа целе војске. Таквом војсковођи није много труда потребно, па да своју војску поведе и преко снежних Алпа, и кроз кршевиту Албанију, и дуж пустиње Сахаре. Њему је била потребна само једна реч, само један поглед, па да заталаса душу војника и подигне дух војске. Њему је било доста да узвикне само: „Напред војници и другови" па да из зачмалости од дугог чекања одушеви сво.ју војску приковану скоро три године уз стене Ветреника, Доброг Поља и Сокола, те да она узлети као вихор и прејури Козјак као олуја полетевши питомој Шумадији, тихом Јадрану и снежноме Триглаву. Са оваквим војсковођом војска незна за тешкоће, незна за напоре. Она зна само за јуначке подвиге, те да савлада не само глад, зиму и све невоље, већ да савлада и непријатеља наоружаног до зуба и наоштреног до беснила. Краљ Александар I, Херој и Витез, није био само војсковођа, да поведе своју војску у славу и победу, Он је био војсковођа апостол да поведе не само свој народ, не само балканске народе, већ и све народе ономе жаришту, одакле букти пламен мира. Зато нека је мир међ народима и мир пепелу Његових трошних земних остатака. Ко се бори за мир, заслужује вечити покој. Он, као Апостол мира носи његову гранчицу од владара до владара, од народа до народа преко брда, мора и планина и успева, да, за невероватно кратко време, зажари душе и упали срца за буктињу трајнога мира, V чему се већ толико година разне конференци]е мира и разоружања не могоше сложити и наћи један општи тосЈиз ујуепсИ за све народе и сваку државу и одлажући баш ово најважније и најбитније питање ас1 Са1епс1а5 §гаесаз. Карактеристика Краља Александра I као војсковође Карактеристика свих прослављених и великих војсковођа оличава се у одрицању свих угодности, које им с правом припадају. Њихова славна дела захтевају понегда и отступање од овога правила, њихове године и обзири здравља чак и налажу ово отступање. И ако им ови обзири иду на руку они ипак остају при своме. А то је баш оно, што их чини великим људима, а још већим војсковођама. Суворов као главни командант у маршу за Варшвау, за време рата са Пољском, мрзне се и цепти од зиме у месецу новембру у лакој белој летњој блузи. Околина га моли и преклиње, да обуче топлији зимски копоран. Али он то све одбија речима: „Кад се моји војници мрзну, мрзнућу се и ја с њима" и ако је он био у 65 год. а војници беху све

сами двадесетпетогодишњаци. И нико није био у стању да га наговори, да обуче топлији копоран. И тек, када је у маршу војницима пристигла комора са зимским копоранима и шињелима, обуче и Суворов сво.ј зимски прости војнички копоран, јер се и он одевао просто као сваки војник, јер је он и јео оно, што је јео војник, јер је и он једном речи био генерал—војник. Престолонаследник Александар када је прелазио кроз Албанску Голготу разболе се, што је било још теже од Суворовљевог случаја са белом блузом у новембарској зими. Околина моли Престолонаследника, да се на Крф пребаци једним од удобних бродова савезничких и то и лако и брзо. Али двадесетпетогодишњи млад човек, и брижни Во.јсковођа историске вредности није хтео да чује за какве царске удобности. Он је наредио, да иде упоредо, ма и на носилима, са сво.јом болесном, изнуреном војском и исцрпљеном до изнемоглости, која на себи, као и Њен Високи Војсковођа, Витез Престолонаследник, ништа не носаше сем душе и у њој: љубав, веру и наду. И реч младог Престолонаследника, Великог Војсковође, морали су послушати, јер је и Он у себи носио оне три сестре Суворовљеве: љубав, веру и наду. Љубав према својој војсци, веру у Бога и наду у победу за праведну ствар. Клецаве ноге носиле су Великог во.јсковођу и водиле Његову војску под бременом крајње изнемоглости. Во.јник се за во.јника држао, али је ипак кроз клонулу душу њихову струјао ду'х оне војске, која ће поносито дићи главу и погледати победи право у очи. И Христа, тога Богочовека, и Суворова тога војника-генерала и Престолонаследника Александра тога војника-Краља спасла је Христова чврста воља ка оним трима рођеним сетрама: љубави, вери и нади. Ово је ситница, малена као звезда, али сјана као њена светлост што пробија кроз помрчину као метеор кроз бесконачну васиону. И у историји светских догађаја она ће бити усамљена као сунце, чувена као његова ненадмашна величина, недостижна као њена светлост, без које нема живота. Али овакве во.јсковође дају сунце које осветљава душу народа и зраче топлоту, која даје живот

Тешки тренутци и код великих војсковођа, али по последицама величанствени И Суворов је имао тешкоћа, које су биле још веће, још страшније од новембарске зиме пред Варшавом. Зар има нешто судбоносније од златног стрпљења и јединствене нздржљивости код такве војске, код које ое