Opštinske novine
9
БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ
Стр. 725
потези су само великог војсковође. У тим часовима кризе (око извођења овог маршманевра) Врховни Командант Престолонаследник Александар је био свуда: час у Штабу Врховне Команде да прими извештаје и донесе одлуке, час код трупа где је Његово присуство било најпотребније где се, можда, клонуло физички или духом. Као оро прелетао је дуж и попреко бојишта на Дрини, да се убрзо нађе у Крагујевцу или Нишу, где је такође као Краљевски Регент био потребан. Дамаклов мач је на крају отклоњен; успело се ипак да се непријатељу истави довољан отпор, што је омогућило нормирање фронталне одбране, која се после дужег времена морала ипак повући на линију Чачак—Рудник—Београд. Дошло је, тако, до чувене Сувоборске битКе (или битке на Колубари), која се од неупућених сматрала као „чудо", јер се Српска војска после дужег повлачења у Србију од једном зауставила, и прешла по команди као један човек у офанзиву! У времену од 3—15 децембра потпуно је разбила две ауустро-угарске армије и протерала из своје земље, укојој су остали само заробљеници —- 70.000 непријатељских војника и велики ратни плен. Дванајестог дана против-офанзиве позната депеша Српске Врховне Команде саопштава целом свету: „на територији наше Краљевине сем заробљеника нема ни једног непријатељског војника". Поћерекова друга офанзива завршена је опет срамно. '' Цео свет је задивљен. Слава Српске војске ушла је у легенду, докле је њен Врховни Командант без одмора обилазио Крагујевац и Ниш, да би уз помоћ савезника могао и по трећи пут одагнати непријатеља када насрне. Зима, тифус и заплети аустро-угарске на другој страни одложише поновну навалу непријатеља све до јесени 1915 године. Наша Врховна Команда била је благовремено добро обавештена о припре*мању заједничке акције Немаца—Аустро-Мађара и Бугара, и сви њени напори, за дозволу да се сама војнички обезбеди од интервенције Бугара у леђа, остали су безуспешни код Савезника, и тако је дошло до повлачења Српске војске, без и једне предходно изгубљене битке, јер је требало избећи катастрофу. Колико је славна та 1915 година и поред тога што она носи опште негативно обележје, познато је целом свету. И да Српска војска није имала раније за собом Куманово, Битољ, Брегалницу, Цер и Сувобор и сама ова 1915 година била би довољна да покаже целом свету моралну њену вредност. Та је година наш понос: жртвовало се све сем части, да се не буде роб и имала се непоко-
лебљива вера у коначан успех.' Питање које је са овим фактом увези, то је: ко даде толико моралне снаге Српској војсци да могаде преболети губитак отаџбине, да напусти кућни праг и своју породицу остави на немилост непријатељу, па да крене преко непроходне Албаније у неизвесност? Два великана наша, Велики Отац и Витешки Син, два Карађорђева потомка, понеше испред Српске војске национални крст искушења Божјег и пођоше на Голготу. Војска и народ не бојаху се за своју судбину, јер беху неограниченом љубављу везани за Оца и Сина. Први је својим мучењем кроз Албанију персинификовао најлепше особине Српског народа када је на муци, а Други непосусталим духом витеза од расе записао је у историји нашега народа најлепше стрне витештва. Да није тада било Њега Витеза, да духовно клонуле, каквих је било, ободри и уразуми и да својим личним примером покаже да коначан успех зависи од издржљивости и хра-
* "
Пољска артиљерија у гоњењу непријатеља журно мења положај
брости да се погледа злу у очи — ко зна каква би данас изгледала карта Европе. Велики дух Витеза Сина водио је Српску војску преко Голготе, са чврстом вером: да ће само преко ње доћи Васкрсење. Реорганизација Српске војске на Крфу Његово је дело. Пут у Француску преко мора, када су њиме гусарили непријатељски сумарени, предузео је Престолонаследник Регент — и Врховни Командант, да даде доказа савезницима о решености борбе до краја и да их убеди о потреби стварања јачег савезничког фронта код Солуна. Са поткрепљеном вером у крајњу победу враћа се Он на Крф; дано-ноћно бди на извођењу и завршавању реорганизације војске, и када ова би потпуно снабдевена и оспособљена отпоче њено пребацивање на Солунски фронт. Васкрсну понова Српска војска, и силан ударац њен на Кајмакчалану (од 15—30 септембра), на Црној Реци и код Битоља (од 7 октобра до 18 новембра) поново увери и непријатеље и пријатеље: да је Српска