Opštinske novine

Стр. 258

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ки позив свима словеиским и другим градовима, да се пође његовим стопама и да се у лечењу социјалних болести и у оздрављењу друштвене средине не застане на пола пута, него да се одлучно, храбро и са апостолским самопрегоревањем оствари комунални план социјалне правичности и социјалног старања. Захваљујући драгом професору Др. Зенклу, још једном, на снажним делима његове несебичне и стваралачке акције, ја дајем реч претседнику Културног одбора већнику г. Душану С. Николајевићу, као нашем, југословенском одличном књижевнику, мислиоцу и еминентном културно-социјалном раднику, да детаљније прикаже рад и дела професора Зенкла и значај чехословачког и југословенског пријатељства у будућности." После једнодушног аплауза, који је дошао као одјек на говор претседника г. Илића, на говорницу се попео већник и претседник Културног одбора г. Душан С. Николајевић. У једном снажном, надахнутом говору — који објављујемо међу чланцима ове свеске часописа — г. Николајевић је мисаоно, дубоко анализирао значај социјалне политике, социографски рашчланио проблеме друшгвене заједнице данашњице и изнео колико су здрава и регенеративна социолошка схватања проф. др. Зенкла као главног сарадника великог Масарика на пољу градске социјалне политике, као и колико су човечна дела организаторског духа највећег социјалног ствараоца братске Чехословачке — проф. г. др. ПетраЗенкла. Говор, управо студиозно предавање г. Николајевића, поздрављено је пуним одобравањем и свесрдним манифестацијама др. Зенклу, а преко њега целој Чехословачкој. Претседник г. Вл. Илић, саопштавајући одлуку градског већа о избору проф. др. Зенкла за почасног грађанина Београда, обратио се г. др. Зенклу овим топлим, братским речима: „ — Драги брате Петре Зенклу, ја сам срећан. што Ти, као Претседник Београда, града толиких светлих традиција и града чије је срце увек куцало за Словенство, могу Предати диплому почасног грађанина ирестонице Југославије. Молим Те, да /е примша с љубављу с којом Ти је пружам и као залогу вечног братства наша два народа, и као залоГу заједничкоГ рада ПраГа и БеоГрада, као и свих чехословачких и јуГословенских Градова\" Када му је, уз пуно узбуђење целе дворане, предао диплому почасног грађанина, прет седник г. Илић пољубио се са проф. г. др. Зенклом, који је, снажно узбуђен, осећајним гласом одговорио једним лепим говором на српском језику. Између осталог, професор г. др. Зенкл рекао је: „Драги господине Претседниче! Драга Браћо Већници! I Највеће одликовање и почаст, које је братски југословенски народ могао да учини

мени и моме скромном раду, то је ова одлука Г радског већа, да се и ја убројим у грађане Београда и да и ја могу да се гордо осећам у сенци његових вечитих трофеја. Има ли већег словенског поноса, него бити грађанин балканског Париза, који је проживео варварске наЕале Хуна и Авара, Г ота и Гепида, Монгола и Османлија, који је хиљадама година био на мртвој стражи европске цивилизације, бранећи је, да је не разнесе копита бесне исламске коњице и који од свога васкрса из Тополе, пре стотина година, претставља жижу балканске културе, пијемонт јужних Словена, жижу праве народне демократије и вечито жариште националне југословенске слободе. Београд је срце Балкана, једна хемисфера балканског мозга, душа Југославије. И пред овим најсветлијим одликовањем ја могу само да подигнем очи к небу и да се зарекнем, да ћу и цео остатак свога живота и моје радиности употребити на што јаче духовно и радно стваралачко спајање наша два братска народа. Еминентни пргтседник Београда уважени г. Влада Илић и цењени културни вођа г. Душан Николајевић, чија снажна мисаоност и дела претстављају неоспорни прилог словенској култури, говорили су о мени и о моме скромном раду тако лепим речима и са толико великом љубазношћу да ми се чини, да себе у слици, који су они тако широкогрудо пред Вама обрадили, непознајем. Њихове љубазн? речи су биле потпуно несразмерне моме раду. Али то сам могао слушати без великог постиђења само зато, што у тим рзчима видим њихову велику веру у моју љубав према братском народу југословенском, велику моју веру у заједницу и лепоту заједничких циљева југословенско-чехословачких и велику моју чежњу, да из својих скромних сила, што више придонесем изградњи и развоју правога југослогенско-чехословачког брахства. Осећам да је потребно уразумевање оба наша народа у свим њиховим друштвеним слојевима о томе, да је мало позивати се само на исгорију и дичити се њеном легендарном славом, обећаваги и заклињати се, приређивати манифестационе састанке, свечаности и слично. Потребно је, да сваки од нас без обзира, како је и где је његово место на друштвеним лествицама, из сеих сила настоји, да чехословачко-југословенско братство буде не само братство осећаја, него пре свега братство радних руку и да се оно манифестује не само у свечаним данима него свакидашњом, систематском радном стваралачком сарадњом. Ради се о сарадњи у свима гранама привредног, социјлног, културног и народног живота, ради се о братству тежња, дела и стварања. Није довољно само рачунати са братством у трагичним и тешким данима народа и државе, него је потребно салити животе оба братска народа у једну целину, да свима пријатељима и непријатељима буде јасније од самог сунца, да су оба братска