Opštinske novine

Стр. 312

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Организацију оваквих течајева могла би да предузме заједиичка иницијатива градских самоуправних тела и хуманих друштава. У вези овога треба поменути и сарадњу васпптача и ГрадскоГ дечјег лекара. Сарадња васпитача и лекара у установама за заштиту и васпитање деце је нарочито потребна. Лекар и васпитач треба да се међусобно допуњавају. Васпитни рад се више пута оснива на чињеницама које утврди лекар, а у више случајева опет може васпитач дати лекару важне податке за његов рад, до којих је дошао на основу својих опажања и рада са децом. Има болести, телесних и душевних недостатака, који се без педагошких мера не могу лечити, али има и дечијих болести које лекар не може да констатује, ако претходно не тражи обавештења како се дете негује и васпитава. Сарадња лекара и васпитача није, дакле, само потребна, него је без ње правилан рад на заштати и васпитању деце скоро немОгућ. VII О васпитном раду у установама за заштиту деце На свршетку још неколико речи о самом васпитном раду без којег се заштита деце не може ни замислити. Све више и више постаје нам разумљиво да целокупни рад у овим установама мора да почиње од детета и да се развија са дететом и за дете. Прво, дакле, треба да упознамо психолошке, соц(иолошке и биолошке претпоставке за развој сваког детета, даље да упознамо карактеристике у животном ритму појединца и да сваког појединца схватимо с обзиром на његов нарочити развој и на његов ступањ васпитаности, и тек на основу свега овога да одредимо оне васпитне мере помоћу којих ће се унапредити како развој појединца тако и развој целе једне групе, у циљу да се постигне што боље в,аспитање за сарадњу у друштвеној заједници. Пошто је главни задатак установа за заштиту деце да замјене деци дом и породицу, родитељску негу и љубав, потребно је, да цео живот у овим установама буде уређен тако, да се деца свуда и у свакој прилици осећају као у доброј родитељској кући. Зграде, распоред и величина просторија, нега и

храна, одело, односи између особља и питомаца, начин питања и одговора, начин подношења молби и жалби, игра и рад и свако учешће у вршењу моралних и верских дужности треба да је тако природно и једноставно као што је све то у родитељској кући. Свако дете треба да има утисак и уверење да је све шта се ту догађа и збива потребно и правилно. Све ово никако не значи да треба дегету са асоцијалним склоностима дозволити да ради шта хоће, те да му се све дозвољава и све опрашта, да треба да му се признају само права и да нема никаквих дужности, да треба да се мази и да се од њега не очекује никакав озбиљнији рад; такво схватање заштите и васпитавања би било веома штетно за децу. То уопште не би било никакво васпитање, него само развијање рђавих склоности и особина појединаца. Васпитавањем, пак, треба да се разви]'а дечја активност и тежња за самосталношћу и слободу, а нарочито још и смисао за рад у заједници. Нацрт васпитног рада у градским установама за заштиту деце треба да је састављен тако да га деца могу прихватити као свој нацрт, као да су га сама израдила у циљу да се телесно и душевно оспособе за рад у друштвеној заједници. Вредност васпитног рада у овим установама цени се по томе, да ли и уколико се успело да питомци активно учествују у извођењу васпитног програма и у постизавању васпитних циљева. Самоуправноме систему рада треба, дакле, да се посвети нарочита пажња; најбољу, пак, основу за примзну свих васпитних мера као и за извођење целокупног васпитног рада чине односи поверења између васпитача и питомаца. У градским заводима, где оваквих односа нема, нема ни успеха у постизавању васпитних циљева. Само на оваквом основу и у овом духу уређене градске установе за заштиту и васпитање деце показаће онај успех који се од њих очекује, а то значи да се од сваког детета које се, у једну од ових установа. смести, образује хармонична личност и да се васпита за социјално корисног човека. Само на тај ће се начин обезбедити боља будућност нашег народног подмлатка.