Opštinske novine

Стр. 724

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Дуброво, Бору Баруха, Иву Куртовића, Василија Резникова, Живка Стојсављевића (одлични акварел „Рибари у луци"), Радослава Раденковића („На Алаџа чесми", акварел), Светолика Лукића, Братислава Стојановића и Александра Милосављезића („Пијаца у Сплиту")' — завршили смо, у главноме, смотру млађих сликара. Од старијих, јавили су се: Драгомир Глишић са једним пријатним и солидно изведеним „Мотивом из Сокобаше"; Боризоје Стевановић са својим познатим прецизно рађеним, тихим и ведрим пејзажима („Воденица у клисури", „У јесен"); Миодраг Петровић са својим усрдним реминисценцијама са реке Лепенице и Ибра („Сеоска кућа", „Град Маглић"); Милош Голубовић са три портрета и једним привлачним „Цвећем"; Здравко Секулић са једним, у мотиву као и у изради врло финим, дражесно старинским „Ентеријерем" и фреском „Кокоши"; и, најзад, Светислав Страла са неколико сочно, шарено колорисаних акварела са живописним далматинским мотивима (Брач, Вис, Хвар, Шибеник). Даме, сликарке, учествовале су у овој изложби у таквом броју да се могу већ посматрати као једна засебна група; једна група која, мора се признати, и квалитативно не заостаје више много иза свог квантитативног значаја, која већ има и своје ведете и издржава часно утакмицу са својим мушким колегама. Ту је одмах Лепосава Павловић која у „Портрету капетана Р. 3." и у богатој пастозној гами својих снажно и усрдно насликаних пејзажа („Вис" и „Санта Крус де ла Палма") одаје једну дубоку и благородну сликарску осећајност и један ретко израђен уметнички укус; — затим Грета Рико чији је преутанчани сензибилитет такође прожет и прекаљен једном високом кулутуром. У оном њеном толико флуидном, етеричном „Далматинском пејзажу" и оној апартној „Мртвој природи" са сувим сунцокретима проговара једна сликарка од расе. Исто се може рећи и о оним деликатним „Пејзажима са Хвара" (I и II) Аделине Бокотић чији племенити окерски и олив-зелени тонови као да израчавају нешто од жарког далматинског сунца. Далмација надахњује и Радмилу Милојксвић која је дала једну румено озарену (са љубичасто плавим) визију „Ловријенца", док Милица Лозанић („Славија", „Са Саве"), Милка Живановић („Зима — Универзитетски парк") меком импресионистичком кичицом -везу мотиве и штимунге нашег Београда, а Босиљка ЈованчићВалић сочним црвенкасто-златним тоновима евоцира јесеше лепоте Охрида. Ту су даље: Милица Бешевић са интересантном, колористички веома смело компонованом (чисто црвено, жуто, пла.во, зелено повезани беспрелазно) мртвом природом „Цвеће"; Вера Чохаџић са две, по мотиву исто као и колористички, изванредно фине мртве природе

(онај хладно зелени кактус крај једног меког сумпорасто жутог шала) и једним такође врло укусним пејзажом; Даница Антић са лептирасто шареном темпером „Виноград"; Гордана јовановић са једним пријатно бојадисаним женским портретом и једним слабије успелим пејзажом; Деса Јовановић са два хварска мотива; Јокица Миличић са једним акварелом —• и, најзад, Боба Ђорђевић са једном колекцијом технички одличних, а и сижески врло занимљивих линореза. Од вајара заступљени су били на овој изложби само млађи, а и то не многобројни. Највидније истакли су се Ристо Стијовић и Душан Јовановић. Од првог је најбоља ствар једна велика, монументална „Баханткиња" (гипс) једрог тела и у барокски размахнутом, а ггомало и прециозном клечећем ставу. Простија, строжија, али зато не мање кзразита је у моделацији као и у ставу фигура „Материнство". Реалистичка (бронзана) биста Стјепана М. Љубише, мраморна фигура „Пролеће" и елегантна мала бронза „Папагај" допуњују дискретно колекцију. Јовановић је скренуо на себе пажњу оштро израђеним и маркантно окарактерисаним портретом Бранислава Нушића (гипс — за бронзу). Још ефектније делује монументално постављена, широко измоделисана и у карактеру такође веома снажна и жива глава Михаила Петрова. Јача је, међутим, т. ј. деликатнија и дубља, од оба та портрета „Скица" једне дражесне женске главе чија мека моделација као да је прострујавана тананим таласима сна и лиризма. Сретен Стојановић дао је једну, у погледу сличности, можда, не сасвим задовољавајућу, али иначе врло солидну и отмену бисту пок. Ђурице Ђорђевића (бронза), изразиту фигуру „Тегоба" и три зналачки рађене бронзане плакете. Једна велика фигура за фонтану од Илије Коларовића показује солидне форме и једно лепо стремљење за монументалним и тектонским. Међу релативно многобројним, мање или више успелим (или баш и неуспелим) бистама-портретима од Марка Брежанина, Живорада Михајловића, Ђорђа Ораовца и Светомира Почека, далеко је најуспелија једна нееравњено фино и зналачки рађена „Мушка глава" од Драгославе Вијоровић. Ова даровита млада уметница налази се данас већ, неоспорно, у првом реду наших најмлађих скулптора, и њен даљи рад и развој постају све важнији по будућност нашег вајарства. У дворани за примењену уметност — која је код нас још у својим почетцима — најинтересантнији су разни радови у кожи, платну, металу, керамици и др. Гите Предић и тканине (вуна, свила, ћилимови) Миле Богдановић. Тодор Манојловић