Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 293

писа; по његовој иницијативи основан је Гећлошки Институт Краљевин-е Југославије и он је био први претоедник Геолошког КомитеТа тога Института итд. Нећу и не могу да овоме спомену Петковићева дела не додам још само коју реч. Није Владимир Петковић био само велики геолог и велики организатор геолошке мисли у нашој земљи. Владимир Петковић био је, 1а$4 по4 1еаб{, и иаванредно добар човек. Његова душа била је у перманејнтном зрачењу најплеменитијих ооећаша. По дубини шезиној у нашем друштву једва да би Петковића ко и досизао, а камо ли пре 1 тицао. Сима М. Лозанић. — Лозанић ое родио у Београду 1847 године. У Великој школи је студирао права. У то време учили су правници и хемију н тако је и Лозанић поред права дошао у прве додире са хемијом. Испити су ое тада у Великој Школи полагали о Петрову дгае, а питања на која су ђаци одговарали, била су још раније дата. На та питанЈа из хемије Лозанић је написао одговоре. Ти одговори били су ђацима уџбеник и тај уџбеник био је први рад Лозанићев у области хемије. Велику Школу свршио је Лозанић 1868 године. Као одличан ђак добио је државну стипендију и отишао је на страну, на даље нау.ке, најпре у Цирих и затим у Берлин. У Цириху му је професор хемије био Вислиценуте, а у Берлину Хофман. Лозанић се увек Међу својим друговима истицао својом вредноћом: „Нисам имао ђака, који је за један семестар толико ур^ди'0, колико сте Ви урадили" — то му је рекао једном приликом професор Вислиценус. Пр^ешавши у Берлин, Лозанић је исто тако марљиво радио и у Хемиском Институту свога славног професора Хофмана. Још тада, ђаком, објавио је Лозанић своја два рада из области Органске хемије. То су били први самостални радови његови у дугом низу од својих стотинак других, које ће он током свога живота израдити. Хофман је мислио да ће Лозанић у [његову Институту израдити докторску тезу. До тога, међутим, није дошло. Катедра Хемије у Великој Школи била је тада празна и, место да ради тезу у Бејрлину, Лозанић без доктората заузе ту катедру и отпоче на њој свој рад на тадашњој скромној лабораторији Хемиског Завода Велике Школе у Београду. То је било године 1872, некако баш у оно време кад су се почеле изграђивати прве ембриолошве станице наше младе науке у опште, а нарочито у оном огранку њезином, који је избијао из плоднога духа Панчићева. Године 1922 навршило се равно педеоет година откако је Лозанић заузео своју катедру у Великој Школи. Том приликом су му другови његови у Универзитету приредили прославу и ја сам тада, као ректор Универзитета, имао ту срећу да му предам диплому почасног доктората философског факултета Београдског Универзитета. У првим радовима Лозанићевим поред неких органских синтеза истичу се нарочито његове анализе наших вода, руда, метеорита и минерала и нашег фосилног угљевља, вина, шећерне репе итд. Бавећи се тада специјално аналитичком хемијом, Лозанић је том приликом пронашао три нова минерала наша: авалит, милошин и александролит. У даљем току овог научног интереоа, Лозанић се све више и више одвајао

од аналитичке хемије, ближећи се агрикултурној хемији. У последње време радио је он поглавито на електросингезама органских тела. То ће вероватгао бити најважнији радови његови, јер је он помоћу свога електризатора одредио многа нова, до тог времена непозната органска тела. Цео рад Лозанићев је, рекао бих, органски везан за општи развитак наше научне мисли. По главном обележју своме она је у области природних наука пролазила кроз два периода: најпре кроз период прикупљања и одређивања оних елемената, који оу уплетени у структуру природе наше земље и даље, кроз један период у коме конструктивни таленти покушавају, да из скупа појединачних испитивања синтезом дођу до општијих и ширих схватања. То је оза опигта слика њезина развИгка, до које ое долази обухватом свих радова наших славних природњака од Панчића до наших дана. Како је Лозанић својим радом обухватио цео тај период, то ое и слика тог карактера развитка наше науке јасно назире у прецрту скупа свих радова његових. Шта је учинило, да се Лозанић својом личношћу у гаечем одвајао од толиких сувременика својих — чак и оних међу њима, који су се исто тако, као и он, прославили својим лепим делом и који су с њим заједно и Веровали и мислили, да се науком најбоље служи највиталнијим и најсветијим интересима нације? Одговор је на то питање овај: пре свега Лозанић је био радник без умора и одмора и даље, он је као личност био оличеше реда — реда у мислима, реда у осећању, реда у раду и реда у дужностима. Већ у првим заранцима његова живота, некако ка прелому XIX и XX века, појавили су ое у тада стабилизираним системима физике и хемије први потреси. У даљем појављивању сзом они су подрили и саме темеље тих система. Показало се, да оно, што је по општем уверењу било егзактно није ни мало тачно и да оно, што нам је изгледало као евидентно или уопште не вреди или да је евидентно само под извесним ограничењима, а резултат свега тога био је ово: не само да су ое теорије измениле, већ ое, што је још много значајније, и у једгаом и у другом еистему дошло до потпуно нових схватања и о самим основним појмовима тих система. Све је то и Лозанић и видео и знао. Као ђак слушао је од својих профе 1 сора да су атоми једноетавни, стални и вечити — и он им је веровао. Као профееор он је тако исто учио своје ђаке и тражио је од њих, да и они њему верују. Међутим, шта је доживео?! Доживео је да ое огледима утврдило да све то није 1 истина и признао је и сам, да се наука одмиче од н»ега. У ствари то одмицање није настало услед еволуције система хемије. При том одмицању уништене су гаеке раније догме њезине и показало ое јаогао тим оамим, колико је варљива вгра у апсолутне вредности научНих истина. Ми данас добро знамо, и то је и Лозанић знао, да збивањем у природи владају вечни закони. Према томе та збивања, као објекти физике и хемије, и имају апоолутну вредност — апсолутну по томе, што она под истим условима морају увек бити иста — иста на сваком месту на гаашој земљи, као и на ма ком другом месту у безграничном простору. Физика и хемија ту апсолутну вредност немају и не могу је и-