Opštinske novine

БЕОГР АДСКБ НОВИНЕ

Стр. 307

Портрети и портретске студије као што су: она дражесна „Конављанка (бр. 5)", онај импозантни, у боји толико раскошни „Конављан , онај тако живо уочени и фикеирани „Песник", онај још дубље и опорије дати „Убоги пријатељ", „Професор Дида" или „к. Страјнић", затим оне штедре, злаћане визије „Жита" „Равнице" и „Војвођансмог пејзажа", она сенчаста, сањалачка „Улица", онај деликатни мотив „Из Сомбора", и композиције „У врту, (бр. 10)", ,,На тераси" и „У атељеу", па најзад оне богато и зналачки насликане „Мртве природе (бр. 4, и 36)" и „Цвеће (бр. 3)" — сви ти радови претстављају, по својој концепцији као и фактури, нешто ново у делу Милана Коњовића и означују једну знамениту етапу његовог уметничмог развоја. Милан Коњовић афирмира се као један модеран колориста снажног личног обележја и ретке уметничке озбиљности и лојалности. Његова изложба била је једна од најинтересантнијих што см-о их видели у току ове сезоне. Тодор Манојловић. ИЗЛОЖБА СЛИКА Г. КОСТЕ ХАКМАНА Коста Хакман, познати београдски живописац, приредио је колектнвну изложбу својих радова — уља, темпера и акварела — у великој дворани уметничког павиљона „Цвијета Зузорић". Изложено је око педесет радова, који су тако вешто смештени да цела изложба дај» један општи добар и осве!жавајући утисак. јНе само зато што Хакман заузима видно место међу нашим живописцима, не само због тога што је за иас ово прва прилика да видимо оволико скупљених радова овога живописца, но исто толико и због непоузданости престоничке критике уметности, као и због обавештења и правилног развоја укуса нашег грађанств.а, неопходно је потребно обележити став према уметности и природи моји заузимају живописци стремљења -сличних онима Косте Хакмана, као и обележити у иолико се и како Хакман издваја из гомиле. Један велиш део саврменеих уметника схвата уметнич>ко дело као израз уметниковог личног доживљавања у негосредном додиру са предметом који слика. Уметник није евесно дубоки мислилац, у оваквом случају. Он би требао да буде на првом месту нека врета ванредно осетљиве направе, у чију ое пламенитост, непогрешност и оригиналност не сме сумњати. Чак ни онда ако нам је и сам садржај када и на(чин његова извођења нејасан, или ч|ак и непријатан па и непојмљив. Наравно у оваквом ставу према уметности не може бити говора о претходном ^весвом истраживаЈњу, о интелектуално-социјалном планирању рада. Уметник, претпоставља се, већ носи у себи извесне наклоности и приступа извођењу уметничког дела чим наиђе на подесан предмет. Стварно, он је требало да буде нска врста живог аутомата који реагира само на извесне потпуно одређене услове. Или би пак требало да буде нека врста огледала које огледа само извесне облике и боје, само она осећања и узбуђења која може примити већ обојено и нарочито саграђено огледало. Овакови предуслови самим собом изискују непосредно бележ!ен>е утисака и релативно брзо извођен«. Другим речима, ако уметник збиља тежи да

тачно забележи своје ликовне доживљаје, овај с.тав захтева техничку виртуозност, способност да ако и рука иде истом брзином, да рука буде непогрешна као и око, да се улога интелекта сведе искључиво на одржавање 1к10ординације између ока и руке. И баш ова веопходност брзог бележен*а и јесте створила у савременом сликарству неопходност начина рада који би се, у водостатку бољег сурада, могао назвати непотпуном, нгсавршсном стенографијом живописне технике. Ликовна стенографија ове врсте нема готово ничег зајсдничког са употребом утврђених ликовних симвсља. Символизам игра велику улогу у ликовној умет»ости али он, да би био схватљив, да би могао деловати, мора бити уопштен у толикој мери да ее личност уметника више огледа у начину претстављања тих символа но у самом схватању. Другим речима занатлија долази пре уметника. Ова врста стенографије оснива се готово искључиво на асоцијацији идеја. Усправна, или близу уеправна линија са мало зелене боје је дрво. Без линија је трава. Плаво, или ма која друга боја, која је изнад предела је небо итд. Тако ее циљ уметника своди ;на једну једину ствар: дати једну обојену површину која :ће бити веобична али ипак пријатна оку. Силом ових околности уметник долази до веке врсте свога рукопиеа. Нечији је рукопис читкији, чвршћи и лепши а нечији раскошнији, слабији или нечитљив. И оам тај рукопис нема калиграфских особина, он служи оамо као начин покривања платна бојом, без обзира ма на какве вредности самих потеза. И тако се појам живописа претворио у појам чисто личног схваташа декоративности. Уметник је приморан да ое на неки начин изрази лако и посредно. Он престаје да бу де уметник мислилац, уметник стваралац. Постаје пре свега „козер". Он мора да је чак, пријатан, занимлшв па чак и духовит. Његове ствари су увек у неизбежном облику недефинитивног. израза у облику скица. Скица у ликовној уметности има свој пооебан психолошки значај у односу на гледаоца. Она, као незавршена и ведоказана мисао, служи гледаоцу. као потстрек. Она га буни на даља размишљаша и осећаша не приморавајући га да следује уски, и ч1естопута тешки пут, опредељење, потпуно изражеве мисли. Док у случају дубљег живописног схватања прооечни гледалац често пута не може да схвати уметничко дело просто због дубине живописне замисли и н<ене веобичности који су изнад његовог прооечног, свакодвевног доживљавања, дотле пред екидом он је у могућности да је разрађује према своме личном ооећању и нахођењу. Читав виз имена, да помевемо само: Матиса, Руо, Дифрен, Дифи, у савременој уметности постао је славан следујући овим правцем. Разлог је прост: у данашњем друштву које живи у знаку веизвесвости и расула мали је број људи којима одређена и образложена и доказана мисао годи. Појављује ое потреба изучавања, проверавања и оправданост самоопредељења. Пријатније је замишљати у облацима све што год вам годи но бити приморан да признате да нешто не можете схватити јер још нисте за то дорасли. Коста ХаКМан, по своме општем етаву, у главном дрипада овоме стремљењу савремених уметника. Ово ое тврђење не сме протумачити као да ое жели рећи