Opštinske novine

Стр. 202

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

§ 78 Закона о градским општинама прописује: „Већници за свој рад у градском већу немају никакву плату од општине. Ако по општинској потреби врше какав посао ван седнице већа и одбора по овоме Закону, скопчан са трошковима, веће им може одредити накнаду. Висина накнаде одређује се прописима о извођењу буџета." Савез градова, који је толико стручног познавања и комуналне ерудиције унео у своје предложене корекције важећег Закона о градским општинама, и нехотице се повео за својим пословичким слободоумљем и одобрио у целини ову одредбу која у ствари цредвиђа бесплатност службе градских већника. Заблуда ја, и то.велика заблуда да градски већници треба да врше своју службу без награде и да је то знак неке савремене демократије. Већничка дужност је почасна, а то значи,. да већници нису хонорисани за цео период трајања ове функције. Али то не значи, у исто време, да они послове целине морају да врше бесплатно. Нарочито послове великих општина који су врло разгранати. Већни'к1 ј,е дужан да у послове комуналне политике најсавесније уђе, што захтева и труда и времена. А њему то мора бити омогућено тиме, што би за свеколико стварно издангубљено време био обештећен одређеном дневницом. Ако тога не би било, свима сиромашнијим грађанима било би онемогућено да се посвете већничкој дужности и она би тиме постала привилегијом за имућне грађане. А то сигурно не би било у духу савремене демократије. Демократска самоуправа — на чијим основним принципима има да почива цео живот наших општина — тражи дај у веће уђе што више претставника из свих широких народних слојева. А како су градске агломерације састављене данас у већини из економски слабијих редова: интелектуалаца, занатлија, малих трговаца и радника, то захтев о вршењу већничке службе без награде значи у ствари онемогућавање да својом сарадњом у општини служе и интересима града и интересима државе баш они који претстављају обично градску већину. Због тога претставници економско слабих редова, су приморани да се уклањају испред ових тешких почасних звања, уступајући их онима, који могу да их врше јер су материјално обезбеђени. А тиме трпи колико начело општинске самоуправе, толико исто и систем репрезентације широких грађанских и радних маса у градском већу. Тако већнички мандат и нехотице постаје монополом оних који имају повољнију материјалну ситуацију. Баш ради праве самоуправе, за чији се суверенитет бори Савез градова, мора се тражити да већничка служба остане обавезна, али и достојном обештетом награђена. И у своме предлогу за допуну § 80, Савез градова подвлачи да начелно стоји на

становишту, да претседник са градским већем треба да буде изабран од грађана-бирача. Став други § 80 прописује да лица која се налазе; у активној државној или самоуправној служби, као и свештеници, не могу бнти претседници градских општина. Савез градова доказује, да је озо ограничење неумеснр, и предлаже ову солуцију, са којом се и сами слажемо: „лица, која се налазе у активној државној или самоуправној служби, стављају се на расположење, уз обуставу принадлежности, за све време док врше службу претседника градске општине." Овај предлог Савеза градова потребно је усвојити јер се иначе, на штету самих градских општина, искључују из могућности комуналне управе сви државни и самоуправни службеници, међу којима може бити и одличних комуналних радника. § 81 прописује: „Градска општина има једног потпретседника. „Кад претседник није на дужности или ако је његово место уиражњено, замењује га потпретседник. Потпретседника замењује у оваквим случајевима надлежни већник са исте листе. Потпретседник је први већник са најјаче кандидатске листе, односно наредни ако се његово место упразни." Велики градови, нарочито бановински центри, доказују да ј;е један потпретседник' недовољан. Тако град Сарајево подвлачи: „Према досадашњем закону предвиђа се само један потпретседник, а тај је први ве!ћник са најјаче кандидатске листе. Пракса је показала, да је у већим градовима један потпретседник премало. Обиму послова одговарала би боље законска одредба, да се могу изабрати два потпретседника. Институција двају потпретседника би осим тога била практична и за случајеве колаборације претставника разних кандидатских листа." „Потпрзтседничка функција је нарочито у већим градовима врло важна и дневно долази до изражаја у административном, као и у комуналном погледу. Међутим, не мора увијек први већник са најјаче кандидатске листе бити уједно и најзгоднија особа за потпретседнкчко место, те би боље сврси одговарао избар двају потпретседника у сједници Градског већа. Избор даје могућности селекције најбољих, а оставља отворена врата споменутој колаборацији." „Функција, као и'карактер потпретседника са сталном надлежношћу, који може а не мора бити вијећник и на седницама већа има право говора — није баш јасно ијзражен у § ,81 Закона о градским општинама." „Пигање је, да ли је институција оваквог потпретседника уопште потребна, поготову ако се уведе сталан помоћник претседника, како га нацрт Савеза градова предвиђа." И многи други већи градови траже, као п Сарајево, институцију двају потпретседника.