Opštinske novine

Стр. 348

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

раграф штур и непотпун. Зато многи градови траже и његову ревизију. Велики број градова изјаснио се да и личну и породичну пензију плаћа град из сретстава властитог пензионог фонда, кога ће за ту сврху установити. Град Винковци предлаже: „да се § 110 измени у толико да пензије личне и породичне свака градска општина исплаћује из властитог пензионог фонда који се има основати у сваком граду. Евентуални мањак има се свакз године осигурати у прорачуну — буџету." Слични предлог учинио је и град Вараждин, тражећи да се законом нзрмирају и могућности доприноса у пензиони фонд, као и како ће се уредити обавеза текућих пензија. На супрот овим предлозима, град Смедерево предлаже (1934 год.) законско устројство једног пензионог фонда за све градске службенике. Предлог града Смедерева за измену § 110 гласи: ,,Пензије како личне тако и породичне исплаћују се из општег Пензионог фонда градских службеника, који ће Фонд установити Министар унутрашњих послова у сагласности са Министром финансија нарочитом уредбом." Ми лично у погледу пензија свију врста стојимо на гледишту најновијих схватања социјалне политике: да сз уопште све пензије замене општим социјалним осигурањем с тим, да се та врста пензија даје самохраним удовицама и деци; старим, изнемоглим и неспособним грађанима и болесним са сталним или привременим инвалидитетом. У западним државама помишља се у оквиру социјалног осигурања и на увођење земљорадничких поезија, (разуме се не у бирократској форми) за невољне ,остареле и онеспособљене за рад земљораднике. Али док то време не доспе и до нас (а код нас пре допире светлост са планета Урана и Нептуна него добре идеје са паметног Запада, као да су наше етнографске границе опасане високим зидом, о кога се разбијају таласи свих паметних и рационалних идеја!) — питање пензија градских и општинских службеника мора се правично регулисати и саобразити бар најосновнијим захтевима социјалне правичности. Ми смо још 1931 и 1932г. пледирали зато, да се образује један снажан земаљски Пензиони фонд за све градске и општинске службе-: нике и да тим фондом управља Управа фондова. О овоме свом предлогу обимно смо реферисали и конгресу Савеза свих организација службеника градских и сеоских општина Краљевине Југославије, одржаном још августа 1933 године у Загребу. На крају свога реферата предложили смо да законски пропис р пензијама треба да гласи: „Градски службеници стичу п'раво на личну пензију по навршетку десет Година ефективне или прописно признате службе а на иородичну пензију после пет Година ефективне службе. Пензије, личне и породичне, ис-

плаћиваће се из ПензионоГ фонда градских службеника Краљевинг ЈуГославије, који се фонд има образовати при Управи фондова. Пензиони фонд Градских службеника проГлагиава се за неприкосновен и аутономан у смислу чл. 133 З.оЧ. УлоГе за службеничке пензије, како за личне, тако и за породичне, уплаћују обавезно Градске отатине са две трећине, а једну трећину држава." „Од иензионих улоГа Градских општина слаће се 80°/ о Управи фондоза за земаљски Пензиони фонд Градских службеника, а 20 °'о упућиваће се Поштанској штедионици у БеоГраду за оснивање централноГ ПомоћноГ фонда Градских службеника Краљевине ЈуГославије. Из сума добивених на основици ових 20°! о образоваће се Помоћни фонд, а чим достиГне суму од 20,000.000 динара, има се основати 3дравствено-социјална блаГајна Градских службеника Краљевине ЈуГославије са њеним провинцијским експоз)итурама. Ова здравственосоцијална блаГајна Градских службенчка имаће за задатак да помаже градске службенике и њихове породице у случају болести, временог инвалидитета и смрти. „У ову се здравствено-социјалну блаГајчу Градских службеника имају учланити и сви остали Градски службеници и радници, ослобођавајући их даљеГ осиГурања код радничкоГ Окружног уреда." Тако смо ми лично предлагали још пре четири године у жељи да се створи један снажан и материјално моћан земаљски Пензиони фонд свих градских службеника, издржаван обавезним доприносима градских општина и државе. Органи градских општина врше и вршиће још деценијама државне послове из пренесеног делокруга. Зато социјална правда тражи, да се у питању пензија градских и општинских службеника држава ангажује бар једним трећим делом улагачке квоте, који би био компензација за државне послове, које врше градски органи у општинама. Али ово обавезно учешће државе могло би се реализовати само у случају формирања једног колективног земаљског Пензионог фонда, кроз који би се, можда, могло да изведе и остало социјално осигурање градских службеника. Начелно посматран овај наш предлог из 1931 год., коме су се доцније по својој иницијативи придружили и наши поједин градови, користан је и ми смо зато били отпочели да га још више проучавамо и продубљујемо. Међутим, после две године морали смо да га у потпуности одбацимо, јер су и градске општине и градски службеници категорички пледирали да пензиони фондови буду локални, засебни, за сваки поједини град, да буду под „властитим кровом". Нећемо се овде упуштати колико су ови захтеви несавремени, па, можда, и оптерећени једним индивидуалистич-