Opštinske novine

Стр. 350

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ција службеника градских и сеоских општина Краљевине Југославије... Као што смо већ подвукли, жеља нам је да у вези са VI одељком Закона о градским општинама, који говори о градским службеницима, детаљно расправимо и питање ревизије одредаба прелазних наређења (§§ 159, 160 и 161) истога Закона, које одрздбе такође говоре о градским службеницима и њиховим правима. Још у својим студијама за правично решење положаја градских и општинских службеника, објављеним у времену 1934—1935, као и у својим предавањима и рефератима, одржаним на ванредном Конгресу Савеза свих чиновничких организација, 1935 год. у Љубљани, као и у другим банозинским градовима, ,ми смо документовано и врло детаљно доказали сву несоцијалност и неправичност реакционарних одредаба §§ 159, 160 и 161 Закона оградским општинама. Да не би понављали, ми ћемо овде само у основним цртама изнети недостатке неправичних прописа §§ 159, 160 и 161 Закона о градским општинама. Док је Закон о олштинама — варошкими сеоским — од 14 марта 1933 г. признао у целости сва стечена* права сеоским и варошкил! оПштинским службеницима, дотле Закон о градским општинама од 25 јула 1934 године ништи ретроактивном силом чак и многа законито стечена права градских службеника, која су они најисправније стекли. Ово ништење стечених права не односи се само на смањивање принадлежности активних чиновника и пензионера, него иде чак до ништења самих година службе, ништења већ по до сада важећим прописима законито стечених права у погледу постављања, напредовања, положаја, квалификација, па чак и стеченог права на пензију итд. Ови законски прописи јако су, притом, растегљиви, те би по њима изгубили право на пензију на пр. чак и они градски и општински пензионери, који су прз градске службе најсавесније служили државу, те су им односне године државне службе биле правично урачунате за градску пензију (на пр. по важећим прописима Статута општине града Београда, као и сличним прописима статута осталих градова). Основни принцип једне правно уређене грађанске државе јз неоспорно пзштовање законито стечених права, као и начело да закони немају повратне силе, а оба ова начела тешко су погажена прописима §§ 159, 160 и 161 За-

* Нажалост, ова одредба о признавању стечених права сеоским и маловарошким општинским службеницима била је често самс једна бескорисна илузија, јер у већини случајевима ти службеници, нарочито у Србији и Црној Гори, нису ни имали — никаквих стечених права. Тако у своме одговору на нашу анкету из 1934 г. одговара нам једна варошка општина из Србије: »Србијански општински чиновници и службеници од досада стечених права имају: реуматизам, туберкулозу и дтг по меницама — све као последицу рата. И ништа више!"

кона о градским општинама у вези § 104 истога закона. Одредба § 159, у вези § 104 прописује, да се Закон о државним чиновницима, који до сада није важио за градске службенике и по коме се до сада нису нити стицала, нити опредељивала њихова права, примењује и на градске службенике и то са ретроактивном, силом, па према томе и законито стечена права градских службеника неправично се ниште. Ако ови прописи о ревизији и ништењу законито стечених права остану и даље на снази, створиће се врло тешке реперкусије, јер ће од 60.000 самоуправних чиновника један претежан број истих бити овим прописима тешко погођен и тиме — као што смо то већ небројено пута подвукли — доведена у питање основна егзистенцнја њихових породица. Несигурност и нећзвесност ко ће све још од градских службеника бити жртва ових ретроактивних прописа, чини да градски службеници могу изгубити веру у правни поредак. Тежина те психичке депресије, под којом данас живе службеници свих наших градова, има врло неповољног 1 одјека и по сам даљи нормални и здрави развитак наших градских општина. Чији би, онда, национални и државотворни интерес био да се једна моћна фаланга од десетине и десетине хиљада службеника градских општина доведе до уверења, да је њој причињена једна непотребна неправда н наметнута једна жртва коју не траже ни градови, ни нација, ни држава?! Док § 159 ништи законито стечена права у погледу службеничких принадлежности и стеченог права на пензију, док § 160 Даје могућност да се на захтев надзорне власти градски службеник отпусти из службе без обзира на.сва стечена права, дотле § 161 онемоћује градским општинама, нарочито градским општинама из Србије, Јужне Србије и Црне Горе, да задрже чак ни 20 ° о својих досадањих службеника у служби јер не оставља могућност остајањана досадашњим положајима ни дугогодишњим и у пракси одлично формираним службеницима, ако исти немају пуне школске квалификације. Међутим, §§ 252, 257, 259 и 310 Чиновничког закона огарантоваиа су сва стечена права државним чиновницима, па су 1931 г., приликом ступања Чиновничког закона у живот, они остали на затеченим положајима, без обзира на њихове школскз квалификације. Ако је циљ меродавних кругова био да се кроз ! Закон о градским општинама општински и градски службеници изједначе у погледу права и дужности са државним чиновнјицима (одговарајућег ранга) онда зашто би то изједначење било једнострано, неправично и непотпуно?! Уопште, извршенајекрозЗаконо градским општинама нивелација у ономе што је код општинских чиновника било доиста боље, а то су њихове платне принадлежности,