Opštinske novine
№ Длећсаидар Давивиђ, рефереит Држабног сађета
За измену Закона о гра дсКим општинама
Доношење како Закона о градским општинама од 28 јула 1934 г. тако и Закона о општинама од 14 марта 1933 г. изазвала је у првом реду потреба за једним и јединствеким законом за целу државу на супрот дотадашњем партикуларном законодавству које је поредј !тога било и несавремено и није одговарало потребама данашњице. У природи је ствари да закони треба да важе за један дужи период времена, јер честе промене у законима много утичу на слабљење самог ауторитета закона, који ауторитет закону у првом реду даје његова сталност, а затим потребна објективност која је условљена регулисањем унапред низа неодређених правних ситуација у које појединци и правна лица имају у недогледном врзмену доћи. Но маколико да закони Као општа правила којима се углавном и по правилу регулишу односи за један неодређени период времена и као такви по природи ствари имају обележје објективности ипак и они носе отисак времена и прилика у коме су донети. С тога је, несумњиво, да ће закони донети под нормалним и стабилизованим приликама како у политичком тако и економско-социјалном смислу носити сасвим други отисак но што је то са законима који се доносе у једном периоду мање стабилизованих прилика истакнутог карактера, При овоме је од великог утицаја и чињеница да ли се ради о једном закону који је више или мање политичке природе или уопште то није. Примера ради да ли се ради о кривичвом,, грађанском закону или закону о штампи, удружењима, збору и договору итд. Несумњиво је да и Закон о ошитинама добрим делом спада у ред ових друшх закона. Исто тако несумњиво је да како Закон о опшвднама од 14-111-1933 тако и Закон о градским општинама није донет у потпуно сређеним политичким приликама. Несумњиво је да је законима који су били на снази пред доношењем нових јединствених Закона о општинама у многоме, најблаже речено, била окрњена општикска самоуправа. И доношење нових општинских закона, поред изједначења, правдано је илиимало језа паролу враћање општинске самзуправе. Но код озога мора се истаћи да општинска самзуправа и демократија иду руку под руку или, другим речима, не иду једна
без друге. А да ли је време у коме су ови закони доношени обележавало демократију? Сигурно да не. И због тога ако се говори о измени Закона о општинама — овде ћемо се ограничити на измену Закона о градским општинама, — нарочито када се о томе говори у време када је уотнте на дневноме реду доношење политичких закона у знаку демократије, онда те измене треба у ТСрвом реду овај Закон да очисте од примеса које су резултат политичких прилика под којима је тај закон донет. За сам Закон о градским општинама ипак не може се рећи да није напредан према ранијем партикуларном законодавству којеје било на снази пре доношења овог закона због тога би било од штете дирати у саме основе овога закона, већ би требало у оквиру ових основа учинити потребне измгне. Ово је у толико лакше што се за скоро две године примене овога закона имало могућности да се увиде недостатци и мане овога закона. Ове примедбе су у главном плод примене тог закона у пракси, а ради боље прегледности те примедбе изнећемо оним редом како иду и прописи на које се те примедбе односе. § 7 — Овом пропису циљ је да регулише настале спорове код припајања које суседне општине по § 6 овога закона, у колико се граду не припајају целе општине. У овом случају ако се при таквим прзмзнама заинтересоване спштине у погледу права и обавеза као и расподеле општинских службеника не могу споразумети у року од три месеца, спор се предаје нарочитом избраном суду који образује надзорна власт. Пре свега да напо.менемо да код предузимања поступка о припајању које суседне општине или једног дела граду, разгруписавању градске општине или одвајању појединих делова града, о чему је реч у § 6, треба унети мнош обазривости, јер ове промене често могу више штете него користи да нанесу. Да наведемо само случај са проширавањем и поновним сужавањем атара Београдске општине. Што се тиче самог начина ликвидирања ових спорова од несумњиве је користи што су ти спорови као спорови зиј §епегЈ5 предати у надлежност једном нарочитом избраном суду пред којим има могућности да се ти спорови