Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 699

гревања толико и што се на овој висини већ неможе више да осети расхлађујући утицај самог тла. А код кућа за издавање долазе поред тога у обзир и топлотни извори који се налазе у самим становима (нарочито ако у кући има много мањих станова). Решење овог проблема тражили су још стари Грци и Римљани у подизању дебелих зидова на зградама или у употреби нарочитог материјала за зидање на пр. мермера и камена. Модерна техника употребљава разне врсте изолатора као и препоручује подизање малих кућа. Код нас се, међутим, овом питању поклања врло мала, скоро никаква пажња. При грађењу кућа за становање о климатским условима се уопште не води рачуна, јер се нико и не пита откуда оволика смртност код наше деце и зашто су здравствене прилике наше средине далеко испод оног стања које би нас могло колико толико задовољити. Ништа боље није ни са питањем осветљавања просторија, нарочито када су у питању такозване нузпросторије као на пр. Кујне, собе за млађе, вешерница итд. У много случајева добија се утисак да су те просторије тако грађене као да у њима неће радити људи а поједине служити за дужи боравак неш ли и саме собе за спавање, трпезарије и салони. У државним зградама се такорећи по правилу стварају модерни неосветљђни ћумези у којима скоро преко целог дана морају радити при вештачкој светлости баш они, који су често, долазећи из опасних и загушљивих станова, тако жељни светлости, ваздуха и што више простора. Питању проветравања показана је јошмања пажња. Међу толиким грађевинама које су подигнуте само у току последњих десет година једва да се нађе неколико светлих примера где је и том питању показано довољно пажње, Што је најжалосније подигнуте су толико скупоцене грађевине намењене јавној употреби као на пр. државна надлештва, разне сале, кафане итд. у којима такође то питање није узето у обзир. А шта тек да се каже о питању вештачког осветљавања просторија, проблему загревања, о питању отклањања дима и загађеног и смрдљивог ваздуха, уништавању звука итд. Врхунац свега тога је чињениЦа да у нашем законодавству нема ни једне речи о искоришћавању просторија намењених становању. Довољно је у једном стану који се изграђује предвидети само једну собу од најмање 16 м 2 површине, а остале према личном нахођењу (можете ако хоћете и од 4 м 2 површине) па су већ испуњени сви законски услови који вам се постављају. Колико ћете особа ставити у такве голубарнике то се закона много не тиче, ко ће контролисати још и такВе ствари? Савремена хигијена захтева да се у просторијама намењеним становању обезбеди сва-

код детету најмање 10 м 3 а сваком одраслом 15 м 3 (према талијанском законодавству у Риму 25 м 3 ). Како је нашим законодавством предвиђена минимална запремина само једне собе сваког стана (4 X 4 X 2,80), онда је јасно до каквих немогућих решења може доћи при изграђивању станова, када се има у виду, да су сва та решења врло често диктована је^ дино интересима сопственика. Та је појава нарочисто честа код оних малих станова који се подижу у чисто спекулативне сврхе на малим градилиштима, а намењују се становању сиромашних породица често оптерећених многобројном децом. Ако се томе још дода, да су такви станови обично рђаво осветљени, без довољно директне светлости и свежегваздуха, са рђавим условима за проветравање итд. итд., онда ће сваком бити јасно да ти станови стварно претстављају модерне, под заштитом закона подигнуте, туберкулозне јазбине. ГТокушаји да се онеомгући изграђивање оваквих модерних не само хиги]енск!их већ и санитетско-културних страшила ломили су се о несавладиве препреке, Да наведемо само један пример (а таквих има безброј): Одбијена је молба за подизање вишеспратне Грађевине на периферији на градилишту од 6,04 м. ширине и 115 м- површине, пошто се сматрало да је немогуће донети поавилно и корисно решење на тој малој површини нарочито обзиром на суседне зграде. На жалбу сопственика, вишестепена власт је поништила ово решење и дозволила је подизање грађевине. Но и поред тога је покушано да се спречи грађење овог монструма и то на тај начин, што је захтевано прописно двориште — односно у овом случају нешто што би одговарало светларнику — од најмање 2,50 м. ширине. Пројектант је међутим и томе доскочио дајући дворишту прописну ширину на рачун просторија за становање. На градиилшту од 115 м 2 површине и б м ширине како су изгледали пројектовани станови после ове исправке лако је замислити. Али ту нема лека, јер то закон дозвољава. И сада треба са таквим бедним и мизерним творевинама да доказујемо наша високо-културна схватања и да бранимо наше место међу културним народима чије и широке масе данас све више долазе до сазнања своје снаге и своје вредности и са правом захтевају свој удео у свему, што живот чини достојним и вредним живота. Па ипак сви ови недостатци појединих пројеката не представљају једино и наЈЕеће зло у грађевинској политици Београда. Шта више преко њих би се могло релативно доста лако прећи, обзиром да они нису специјалитет само наше средине као и обзиром да би се оне могле ако не потпуно, а оно бар делимично поправити једном здравом и смишљеном урбанистичком политиком. На жалост, оскудица те здраве, добро проучене и у њеном изво-