Opštinske novine

Стр. 718

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

сиоца јавне власти г а и у циљу његове идентификације. Не би се на место печата прописаног у овом параграфу могао употребљавати стари градски грб, али нигде не постоји законска забрана да градови не могу такве грбове употребљавати на својим објектима, па евентуално и у заглављу сваког табака хартије, који употребљава у својој администрацији. Понеки страни статути у овој глави садрже и одредбе о чланству, али ј,е та материја у нашем Закону о 'градским општинама исцрпно нормирана, тако да организациони статут не би у том погледу могао да садржи ништа ново. Коју материју организациони статут треба да расправи у погледу градског већа, указује нам већ сам Закон о градским општинама. У првоме реду долази одредба о броју градских већника. Истина, Закон одређује тај број:, али уједно овлашћује градско веће да га може смањити највише на једну трећину. Да би се тачно знало, хоће ли град 1 да искористи ово право да број већника смањи, статут би требало да садржи одредбу, из колико се градских већника састоји градско веће. Према стилизацији § 22 дало би се закључити д& о овоме треба донети посебан статут. Ми пак сматрамо да је то један од најосновнијих организационих црописа и да он треба да нађе места међу осталим таквим прописима. Непосредно за овим долази питање независне материјалне децентрализације. Оанов за то налазимо у 95 З.г.о. који допушта да се одлучивање о појединим пословима градског већа пренесе на сталне одборе. Организациони статут требало би да садржи, колико има сталних одбора, из коликог броја градских већника се они састоје и о којима пословима је сваки од њих надлежан да одлучује. Одређивање броја ових одбора као и њихове компетенције у тесној је вези са организацијом градске егзекутиве. Број одбора и њихова компетенција треба да координира са поделом градског поглаварства на одељења, пошто ће она бити извршена према природи послова који им се поверавају. Ти стални одбори имали би одлучивати о мање важним пословима из надлежности односних одељења, о којима је по Закону надлежно да одлучује градско веће. За градско веће били би задржани најкрупнији послови, којима треба да поклони велику пажњу цело градско веће. У овом одељку имало би се одредити, да ли ће се одлуке сталних одбора евентуално саопштавати градском већу на првој наредној седници, као и да ли их градско веће може изменити, ако већ нису цзвршене. Даље, треба нормирати, да се и ове одлуке шаљу надзорној власти по § 133 З.г.о. јер се и оне по § 95 сматрају као одлуке градског већа. Разуме се да ово важи за велике градове, где је број градских већника велики и где

се, због нагомиланости послова, не могу у градскоме већу озбиљно претрести сви предмети. Код мањих градова, који евентуално могу имати и 18 в!ећника, одређивање сталних одбора за доношење одлука наместо већа не долаз(и у 1об'зир, као што ни организација градске егзекутиве не задаје бриге, што ћемо мало касније видети. У малим градовима заинтересовани су сваким послом не само сви градски већници, већ и сви грађани, па ће бити најприродније, ако о свим иословима одлучује непосредно градско веће. Најозбиљнији проблем претставља питање добро организовање егзекуције. Од добре организације егзекутивне службе у многоме ће зависити успех самоуправног пословања уопште. У малим градовима овај проблем не претставља велике тешкоће. Целокупну егзекутивну службу ту ће држати у својим рукама претседник градске општине. Њему ће у томе помагати правни и стручни референти. Ипак организациони статут треба да садржи овлашћење за претседника, да извесне послове може преносити на правнога и стручне референте. У којој ће мери такво овлашћење бити доцније искоришћено, зависиће од лица, које буде изабрано за претседника градске општине. Ако се на томе положају нађе правник, лекар, инжињер или друго стручно лице, биће посве разумљиво да он задржи за себе непосредно одлучивање о пословима своје струке. Референги би у таквом случају били ограничени на ону улогу, коју им нормално поставља Закон о градским : општинама. У погледу могућности преноса права одлучивања на чиновнике, мора се водити рачуна о ограничењу које поставља З.у.у. Наиме, не би се одлучивање о стварима правнога значаја Могло поверити стручним референтима, већ једино правном референту, кош би у оваквим градовима био стварни шеф градске егзекутивне службе. Али, ако се овај проблем не поставља у малим градовима, он је веома сложен када су у питању велики градови. Технички је немогуће да егзекутивни послови буду руковођени од једнога лица, пошто су они огромни. Извршити поделу послова тако да су они по својој материји сакупљени на једном месту, а затим све то повезати, да не наступе супротности у раду појединих одељења и отсека, најважнији је проблем који се овде поставља. Овде се у ирвоме реду поставља проблем организације градских одељака. Ако је град по својој територији велики, градски одељци ће бити веопходни, с једне стране да се растерети служба у централи и да јој се остави оно што има непосредне везе само са целокупном делатношћу, а с друге стране да се олакша контакт грађана са градским егзекутивним органима. Из овога проистиче, да би градски одељци имали бити организовани не