Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 683

вилизације у суштини једно нивелисање, егализовање, угушивање месних самониклости. Коликогод се им;ало при изједначењу најбоље намере, да се од постојећег очува и прошири најбоље, стварност је увек јача од добре воље. Због једнакости се морају често жртвовати врло добре ствари које никоме нису сметале, а на другој страни се није постигло оно што се хтело, наиме да се унификацијом закона подигне ниво онде где је било заосталости. Уоншфикације за које није било довољно предуслова у стварним приликама,, остају великим делом мртва слова. Ни стварних прилика које постоје у градовима наших разних покрајина, а које су резултат једног исто толико стошдишњег развитка колико постоје сами градови, нећемо моћи ни у генерацијама изменити и изједначити. Но, како је унификација законом о градовима од 22 јула 1934 ипак извршена, и може сада бити само говора о усавршавању тога посла, то горње напомене имају само сврху, да се укаже на сву тешкоћу и тежину проблема унификације нашегг градског права и да се нађе разумевање за захтев Савеза градова, да се једва донешен закон тотално измени и допуни, као и за тако оштру критику тог закона у досадашњој анкети. 2) Нацрт закона о градовима из 1927 год. био је брижљиво израђен. Не само да се узимало у обзир дотадање уређење градова по свима нашим затеченим правним подручјима, већ се упоређивало и уређење градова у другим земљама и односне реформне пројекте. Нацрт је публикован, и проф. Полић је у једном своме предавању о њему у правничком друштву у Загребу имао нацрту само мало шта замерити; његов резиме о томе нацрту пак је гласио, да ако се оно, што је замерио, исправи, моћићемо бити поносни, да ћемо имати један од најмодернијих закона у Европи. (Види „Месечник" год. 1928). Замерке које се сада од стране Савеза градова и од учесника у анкети чине закону, морају се дакле, у колико их је објективно сматрати оправданим, односити поглавито на оно, што је на томе нацрту доцније „поправљено" и из било којих разлога преиначено. Али, ако апстрахујемо норме о избору градских претставништва и градских управа, онда остале допуне и измене не могу бити од толиког значаја, да би се могао сматрати оправданим онај оштри суд који је од неких страна изречен о закону, а нарочито, да би требало цео закон одбацити и заменити га новим још пре него што је добро у живот уведен и опробан. То су претераности. Како је пак једна новела закона потребна већ због прописа о избору градских представништва, то је сасвим на месту, да се њоме обухвати и оно, што се је већ сада у примени показало као погрешно. Само при овоме послу треба бити веома о-

презан, да се недовољно оправданим* поправкама не направи већа штета него корист. У постепеном примењивању, нарочито у упр1авносудској пракси око спорних питања, показаће се, да се може у самом закону наћи за таква, привидно нерешена или криво решена питања сасвим рационална решења, да не постоје празнине зато, што се тако једноме или другоме у примењивању чини. Не смемо изгубити из вида, да начин примењивања зависи од самог текста норми. Тек после једне вишегодишње праксе моћи ће се за извесна решења легислативних прсблема градског права поуздано казати, да ли су добра или не. 3) Прелазећи на нека појединачна питања, покренута у току анкете, ограничићу се само на ово. Питање, да ли је било потребно донети један посебан закон о градовима, за разлику од закона о општинама, имало се решити на основу решења претходног питања, шта се има сматрати градом. Разни моменти, као што су традиција (да је насеље до сада спадало у ред „градова"), компактност и густина насеља, број становништва, њихово претежно занимање, и др., сваки за себе не могу дати критериј за обележје града за који треба различита организација од других општина. Са организаторно-политичког гледишта, сматрам за једино меродавни критериј, да ли је једно насеље, имајући у виду све горе наведене моменте, такво, да му се може поверити потпуна, тотална самоуправа, тако да град на својој територији, по својихМ изабраним и од њега постављеним органима врши све послове јавне управе. Само за она насеља, где је то случај, изискују односно правдају се оне посебности у организацији, због којих треба издвојити градове из закона о општинама. Која су таква насеља, да могу у овом смислу бити организована као градови, не може зависити од њихове воље, нити само од броја становништва и др. већ од тога, да ли су, према свима овим и још другим моментима, таква, да су зрела за потпуну самоуправу. О томе може одлучивати само било врховна извршна, било законодавна власт. У Закону о градовима су градови на које се закон односи, таксативно набројани и друга насеља могу постати градови само законом. Друго је питање, да ли се може за све у закону набројене градове узети, да су за такво одликовање „зрели". Јер повишење једног насеља у град мора значити за њ стварно једно одликовање, признање, да је град достигао онај степен у своме развитку који оправдава да му се повери потпуна самоуправа и тиме најшира власт над својим грађанством. Насеље које је добило то одликовање, пагазбог „трошкова" враћа, показујетиме само, да зањ нису постојали или не постоје више предуслови. Друго је питање, да ли је у правилно схваћеном државном интересу да