Opštinske novine

2

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 685

ти у начелу за највећу слободу самоуправних тела при буџетирању и за то, да им се оставе издашни финансијски извори на располагање. Али баш на овоме пољу долазе најчешће интереси и жеље самоуправних тела до колизије са управљачима државних финансија, пошто и самоуправе и држава црпе своје приходе из истих извора. Ту наћи праву линију веома је тешко, а нарочито код нас, где цео наш порески систем не одговара савременим схваташима. Док се у том погледу не дође до корисне реформе која се мора кретати само у правцу, да за државне финансијске сврхе служи поред царина и такса порез на чисти доходак са високом прогресијом, а да сви остали порези, нарочито порез од земље, зграда, радњи, буду препуштени самоуправним телима, извори комуналних финансија ће бити у главноме прирези на државне порезе. Тај начин финансирања комуналних тела је, истина, за њ најкомотнији, али и за државне финансије најосетљивији, За жаљење је стога, што су у § 116 Закона о градовимд изостављени самостални порези. Од неког закона о самоуправним финансијама ја не очекујем ништа, јер без опште пореске реформе такав закон на постојећем стању не би могао ништа прописати, пошто се држава не би могла одрећи својих пореза од горе наведених пореских објеката у корист самоуправа. У погледу прописа закона о буџетирању може се при правилном и у духу праве самоуправе разумевање тих прописа мало што шта замерити. Свакако је требало, као што је то учињено у закону о општинама, и овде увођење или повишење приреза за 50°/о оставити на слободу граду без потребе одобрења Министарства финансија. Исто тако није потребно за накнадне и ванредне кредите и за вирмане прописати одобрење Мин. финансија, ако се не ради о сумама које би по својој величини могле имати утицаја на државне финансије или пореску снагу грађана. Довољно би било, да се за такве случајеве до извесних износа тражи само, да се надзорна власт обавести и да се њој призна право неодобравања у кратком року, ако нађе за потребно. Надзорна власт је по закону у погледу буџета тачно ограничена на то, да мотри, да је буџет састављен онако како треба, и да су у њега унесени сви издаци који по закону или уговорима морају бити подмирени и у довољном износу, и да даје одобрења за увођење нових градских дажбина или њихова повећања. Само ове радње и компетенције обухвата „одобрење" буџета по надзорној власти. А то је довољно за најсавесиије чување државних финансијских интереса. Ако се не тражи повећање затечених приреза и дажбина, то је већ знак да је све у реду. Ако пак град са овим приходима не може излазити на крај и тражи одобрење за повећање истих, Министру финан-

сија је дата прилика, да прегледа градско господарство и ако нађе, да оно није рационално и да се са дотадањим приходима може изићи на крај, он ће одобрење одрећи. При томе ће моћи у образложењу своје негативне одлуке указати на нерационалност градског господарења са евентуалним саветима Итд. Град ће, кад не добије одобрење за повећање на иста, морати да подвргне свој прорачун ревизији и да смањењем издатака онде где налази да је најцелисходније, или проналажењем неких нових извора, смањењем режије у својим предузећима и слично, доведе буџет и са дотадањом висином намета у равнотежу. При таквом начину вршења надзорне власти над градском самоуправом у погледу финансија остају обе стране у границама своје надлежности. Признати се мора, да овај начин вршења надзора изискује много више него обичну буџетскотехничку и рачунску спрему органа који тај надзор врше. Из тога разлога држим, да би било много боље, да се тај надзор повери бану, којему су прилике у градовима бановине много боље познате и који је уопште у много ужем контакту са самоуправним телима него што су органи Министарства финансија. Овде на кратко изложено гледиште о проблему међутим није гледиште Министарства финансија. Оно мисли да може из у закону употребљене речи „одобрење буџета" извући за себе право и дужност, да мења буџет, брише позиције које сматра за нецелисходне, уноси место њих друге. За илустрацију само један пример: један град је унео у свој буџет позицију: плата за вртлара у градском парку. Позиција је брисана, јер да ,,вратар"(!) у парку није потребан. Државни савет је у пленарној седници заузео по овом проблему правилно гледиште и исцрпно га образложио. Ово гледиште је обавезно за сва одељења Државног савета, а пресуде одељења обавезне су за управну власт. Али, кад не иде по закону о градовима, и кад измена самог закона у правцу који заступа Министарство финансија, није у изгледу, мора се помоћи финансиским законом. И тако је .дошло до овлашћења, да се може обим надзорне власти Министарства финансија уредбом одредити. Међутим, у анкети о закону о градовима настојава један орган Министарства да докаже, како поменута одлука пленарне седнице Државног савета нема онај смисао и значај, да се ради само о форми, и да су „примедбе" надзорне власти (тј. разлози које надзорна власт наводи у своме решењу којим не одобрава нових намета) за самоуправно тело обавезна! Из овог се види да борба за неокрњену самоуправу код нас није баш лака. Преостало је још да се са неколико речи осврнемо на замерке које се чине глави VIII надзор државне управе. Једне самоуправе