Opštinske novine

Стр. 844

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

послодавцима. Тај је проблем много шири и дубљи и тангира све слојеве наше престонице. Хлеб, као најбитнији део наше исхране, саставни је део нашега живота од колевке па до гроба. Проблем исхране је за једну велику варош најважнији проблем, а хлеб је централни предмет тога проблема. Зашто се најважнијем делу нашега живота обраћа најмање пажње? Откуда долази то, да ми у Београду имамо много боље решене проблеме, који су, и ако важни за живот културног човека, ипак секундарног значаја? Ми имамо луксузну калдрму, добре болнице, једну од најбољих и најмодернијих електричних централа која нас кошта ,.као Светог Петра кајгана", али питан>е исхране, а посебно питање справљања хлеба је заостало као да се налазимо још у доба мрачног Средњег века или Римских цезара! Ми много више полажемо и много више трошимо на улепшавање живота, него на сам живот, Чак и за смрт се много више даје него за живот, те због тога имамо сјајних споменика и модерне мртвачнице на јеврејском и хришћанском гробљу. Можда су то рудименти инстиката човека из доба дивљаштва и варварства, када је човек много полагао на кићење и кинђурење, у шта је трошио много труда, времена и блага, а при том се исхрањивао на начин који се ните много разликовао од осталих животиња. Зашто су нам гробља уређенија и луксузнија од пијаца за животне намирнице? Зашто су у Београду аутомобилске гараже, штале за коње, па и саме гробнице уређеније него пекарнице? Ми смо већ раније истакли да се ово питање не поставља сад први пут. Оно је старо као и Београд. Пре четири године, као што смо рекли била је одређена и једна анкетна комисија која је имала задатак да се тим питањем позабави. Али како је та комисија сигурно наишла на „несавладљиве" тешкоће она је обуставила рад. Ми сматрамо да се Београдска општина мора поново, и то што пре вратити на ово питање 1 , и у интересу грађана решити га што боље и што рационалније. У ту сврху, мислим, да би било потребно да се при Општини понова образује један одбор који би ово питање хлеба испитао и предложио мере за његово решење. Несумњиво је да је проблем производње хлеба врло компликован, али се ипак мора решити. То захтевају чак и интереси земље у случају одбране од непријатеља. Тај одбор би имао за задатак да испита: а) Питање подизања модерних пекарница. Зидање њихово требало би фавори-

зирати, а чим се у ком крају Београда подигне модерна пекара, требало би, на основу грађевинског Закона, старе и нехигијенске присилно затворити евентуално и порушити; б) Мешење и справљање хлеба да буде машинско. Ручно мешење да буде забрањено или да се спроведе врло строг преглед радника и прописати бели чист веш при мешењу; в) Утврдити врсте хлебног брашнапрема хранљивости, које се смеју употребљавати за справљање хлеба. Остале врсте брашна могу се употребљавати за бело пециво и за израду бисквита; г) водити контролу над ценама хлебу у односу на цене пшенице и брашна; д) водити рачуна о положају пекарских радника. Ово нарочито у вези са питањем штрајкова. У овој грани као и код водовода и електричне централе морају се створити такви услови да радници и не ступају у штрајк; ђ) водити стоог и редован санитетски надзор над пекарницама и хигијенску контролу над пекарским радницима и мајсторима, као и надзор над производњом хлеба; ! ж) Стварање једне веће комуналне машинске парне пекаре која би служила не само за утлед, већ и као кон^ола цена код приватних пекаоа. Или, можда, још и боље фаворизирати стварање задружних пекара и з) У вези са државним органима водити контролу над ценама брашна које се продаје у Београду за сцрављање хлеба. Смишљена комунална политика по овом питању ускоро би довела циљу. Надамо се да бисмо, уз припомоћ Општине, ускоро добили, које приватних које задружних, комуналних, болничких или војних довољан боој модерних парних пекара те да на тај начин ликвидирамо старе прљаве пекаре из турског феудалног доба. Када их Гази Кемал у својој држави одбацује, зашто бисмо ми имали толико сентименталности према овим пекарама старе Турске. Нисмо изнели све рђаве особине старих пекара, а нисмо се упуштали ни у изношење свију добрих квалитета модерних парних пекара, али мислим да је то и иначе довољно познато читаоцима часописа „Београдских општ. новина". Само мало добре воље и више енергије, смишљености и поштења па ће све бити добро.