Opštinske novine

Књижевна хроника

/бсцммсимсиики — „Српска трилогија" Стевана Ј. Јаковљевића, Београд, 1937.

Када је Шарл де Згонда, барон де Монтескје (1689—1755) написао дело „Персиска писма" (1721, ГЈариз), у коме је уметнички изнео замишљену преписку између два персиска племића, који су посетили Европу и бавили се у Паризу, тада се цео свет тискао по париским књижарама и тражио књигу. Па и доцније често се могла чути примедба света који хоће да чита: „Дајте нам књиге, као што су Персиска писма". „Српска трилогија", када се појавила, изазвала је код читалачке публике такав исти интерес, велики интерес какав се код нас одавно не памти. Њен писац Стгван Ј. Јаковљевић, доктор филозофије, професор универзитета у Београду, резервни артиљер. мајор, био је познат као скромни професор, аутор уџбеника ботанике, и као један од ратника који је своју улогу у стварању државе часно одиграо, па се сад, као и многи други, повукао . „Српска трилогија" истакла је писца, а и ставила ка дневни ред ово крупно, важно питање. За кратко време дело је доживело три издања, као што је и подељено на три дела: Деветсто четрнаеста, Под крстом и Капија слободе.*) „Капија слободе" трећи је део, за нашу публику најинтересантнији, за нашу Отаџбину најважнији. Јер се у њему износи: Солун, стварање Солунског фронта и повраћај српске војске у живот (коју је непријатељ већ огласио да више не постоји); Горничево, битка на њему, страшна, упорна, жилава и, најзад успешна; Кајмакчалан, кога су војници прозвали „капија Слободе", где је вођен чувен бој, који је про славио српску војску. „Кајмакчалан... Како је крупна и знаменита ова реч, позната већ целоме свету. Кајмакчалан... Планина јуриша, смрти, али и синтеза победа, снаге и славе српске војске. Колико ужасних у исто време и великих и поноситих одјека у тој дивној речи..

*) Домовина је већ истакла у бр. 1 за 1936 год. стр. 7 и 8 да дело Стевана Ј. Јаковљевића чини част југословенској књижевности. Она је тада оцртала вредност прве и друге књиге овога дела (Деветсто че'1 рнаеста и Под крстом).

Колико и нехотице поноса побуђује та епска реч код свих патриота, нарочито код преживелих учасника... Колико небројених сећања, тужних па и радосних, обнавља се у души, кад се пренесемо у дане, када је пао Кајмакчалан. Кајмакчалан је зора Српског Реванша, говораху Франц.узи. Кајмакчалан је гробница Бугара, тврдили су ЕнI лези. Кајмакчалан ]е капија, најважнија и челична на граници наше Отаџбине на југу, коју морамо отворити, — шапуташе тада српска војска... Кајмакчалан је тврди град, Бугарски Верден. То је „Борисов Град" како га Бугари зваху. То је град, који не може пасти, у чију јачину Бугари толико беху уверени, да је Бугарски Престолонаследник Борис рекао шаљући телеграм команданту 3 бригаде Балканске Дивизије на Кајмакчалану под Н. 909 од 30 августа (13 септембра) 1916 год. за њега: „Поздрављам хероје и чуваре Кајмакчалана, надајући се да ће ни њему својственом упорношћу и чврстином сачуг.ати за навек ту тако важну тачку". „Кајмакчалан је највиша тачка (2525 м.) на планини Ниџе, која као центар у вези са Сивом Стеном и Попадијом Кулбелери, беше тактички кључ положаја, који је био топографски одвећ јак. Али, поред тога њега су Бугари били најјаче фортификациски утврдили и снабдели са свима препречним сретствима, најбољим комуникацијама за везу са свима деловима положаја, а и позадином, и посели са најбољим трупама. Приступ ка Кајмакчалану био је одвећ тежак: како према .левом крилу које је било топографски јаче, тако и према центру и десном крилу, нарочито према Совићској Коси, које је било тактички јаче, јер је било тучено најјачом ватром како фронталном, тако исто и унакрсном па и анфиладном са Кајмакчалана и нарочито од Кенали, где су Бугари били подигли бетонска утврђења... тако да су Кајмакчалан и Кенали били два бастиона, која су затварала правац преко Пелагоније ка Битољу и на планини Ниџе ка Градском и ка Велесу. Кајмакчалан је био и стратегиски кључ положаја... чије је заузеће био гвоздени маљ, којим је потресен и расклиматан утврђени фронт Бугара. Па-