Opštinske novine

136

Београдске општинске новине

онога репоње, пешака, који се прилепио (као таксена марка) за цриу земљу да га ни митраљез не може изчачкати."*) Кајмакчалан... „поносит, горд у вис се диже; као да би хтео међу звезде ближе; да дигне дела вечите славе Јунака палих..." извор је туге а и вечне славс Југословена а и Краљевине Југославије. Јер, „крст Голготе на њега се пео; носаху га борци млади, тамо пође народ цео, Храм слободе да сагради..." Намрштен и страшан, са огромним мрачним стенама испод којих и око којих леже побусани гробови, пред којима „путниче, стани; јер овде леже Они; гомиле ове прах краљева крију..." свето је место, где труба свести и патриотизма све најбоље у једно сврста. Кајмакчалан нека би био: — успомена на Оне, који су највише дали за стварање и уједињење Краљевине Југославије; — сећање на Оне, који су чак и од непријатеља цењени: „Ја се поносим, што сам за противника имао Србе, тако херојску нацију", рече цар Виљем II; „Пробој Солунског фронта од стране Српске војске 1918 год. (који су и Кајмакчалан 1916 год. заузели) довео је до слома Немачку", казао је Маршал Паул фон Хинденбург; „Срби су најјуначнији и највитешкији противник, кога смо у рату срели", говорио је Маршал Аугуст фон Макензен. Кајмакчалан... као и Опленац нека би био: лавра и олтар свих Југословена и Краљевине Југославије. Јер, „у њима су Вечни, што ватрама жртве и болом срца пробудише мртве..." На врху Кајмакчалана подигао је Витешки Краљ Александар I Ујединитељ као Врховни Командант Српске војске спомен капелу на којој је изнад црквених врата на мермерној плочи урезан натпис: „Мојим див-јунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата Слободи и остадоше као верни стражари на прагу Отаџбине". Та спомен капила показује место, где „Срби, верни својој речи заузеше 30/17 септембра 1916 год. положај, који није било лако заузети..."**) писао је генерал М. Сарај. Кајмакчалан... није било лако заузети. И најзаслужнији, најбољи, најодважнији при његовом заузимању били су: редови борци, подофицири, водници, командири, команданти батаљона Српске војске. Њима припада слава, њих треба истицати... То све-

*) Стеван Ј. Јаковљевић — „Српска трилогија", Београд, 1937, стр. 709 и 711 (Црна Река) и „Домовина" бр. 7 за 1934, стр. 53, Београд. * Оепега! М. баггаИ — „Моп Соттапс1етеп{ еп ОпепР Рагјз 1920.

доче њихове жртве, то показуЈу похвалне наредбе Врховне команде и команданата армије о њима, као напр. ова: „...Са четом у првоме борбеноме реду, резервни кап. II кл. Миливоје М. Динић, 17 (30) септембра 1916 г. извршио ]е сЈаЈан јуриш на непријатеља и поред јаке магле и, што му је положај био непознат, успео је да се добро оријентише и да са четом први изађе и заузме највиши врх Кајмакчалана, к. 2525..."*) Кад већ неко хоће да бележи учеснике у Кајмакчаланском боју и, да неке чак и цитира наше је мишљење, много је боље ако бисмо извукли поуку из извештаја Алберта Лондра, дописника „1-е РеШ Јоигпа!", Рагјз од новембра 1916 год., који пово дом уласка војске у Битољ 6-Х1-1916 год. пише: „Господине, где су српски војници? — То питз Јсдна мала 12-годишња девојчица са много цвећа у рукама. Она... Она више воли српске војнике. — Српски војници, мила девојчице, налазе се, е.чо на оној великој планини, коју видиш десно. Ми (француска војска која је са првим ескадроном прва ушла у Битољ) њима дугујемо ову победу. Јер су Французи и Руси могли ући у ову варош само зато, што су Срби наступали преко оних врхова. Они су победиоци, а ми добијамо овде цвеће ... Кад будеш већа, видећеш да у животу често тако бива ..." * „Капија слободе", као трећи део „Српске трилогије", заслужује сву пажњу и препоруку. Она бриљантно оцртава рад и подвиге Српске војске. Уз то дело треба прочитати: одличну књигу Александра Д. Ђурића — „Страшна година", Београд 1935, као и дивну књигу Мирослава Голубовића — „Рга§теп1а 1га§ое<ЗЈае ћеШ", Београд 1932. Да би се пак знао рад целине, рад Југословена у току Светског рата на другим фронтовима треба на сваки начин прочитати и дела: Емила С. Петровића — „Незнани јунак", Београд 1934, према руском фрон ту, и Мата Блажевића — „Заборављени гробови", Београд 1937, према италијанском фронту. „Капија слободе", као трећи део „Српске трилогије", иначе песнички написано и на веома леп и дирљив начин изнети напори и рад Српске воЈ 'ске, кој'и су високо подигли мерило храбрости и одважности и дали целом поколењу печат легендарног јунаштва и пожртвовања, најлепше препоручујемо свима читаоцима. *) Види: наредба команд. III Армије А. Ђ. бр. 10589 за 1917 год. и „Домовина" бр. 7 за 1934, Београд, стр. 53. Ж. Ранковић