Opštinske novine

ГЈозоришна хроника

143

То су проблеми бракова свих интелектуалаца, откад је жена ступила у јавни живот. Ти се проблеми постављају на исти начин и код нас и у Совјетској Русији (где се радња одиграва), иако их је она решила теоријски потпуним изједначењем жене са мужем. Нешто старе навике, којих се не могу отрести ни нови совјетски грађани, нешто природне склоности жене да буде жена и домаћица спречавају да ова теорија постане пракса. Борба се не води само између мужа и жене, него више између двојног бића саме жене. Жена, у овом комаду, сама неће из куће. Она обожава свога мужа, верује у његов таленат и само му помаже, ради његове планове. Тек када се разочара у мужа, када увиди да је он себичан, пакостан, да зивиди њеном успеху, хоће чак да присвоји себи њен награђени рад, — женаархитекта се решава да напусти кућу. Али опет неће да се посвети позиву архитекте, да пође за својим талентом, него хоће да негује на смрт оболелог друга, који је заљубљен у њу, а кога је она раније одбила. Она хоће опет да постане жена, милосрдна сестра, а не јавни радник. И тек кад њен друг, др. Ђапаридзе, свестан неприродне жртве коју она хоће да поднесе из сажаљења према њему, побегне, оставивши јој писмо у коме је упућује да се посвети извођењу свога награђеног плана, градњи Дома културе, Марија Узорова ступа у јавни живот као архитекта. Свакако зато што су јој сви други путеви, којима је упућује природа жене, били затворени. Тригер овде шиба себичног мужа. Али још више баца кривицу на саму жену због њене потчињености. Жена, и кад има талента, према Тригеру, нема смелости, нема сигурности у својим потезима, нема воље за борбу. Потребно је да је неко стално потстиче, дг. њене радове, и против њене воље, пласира. Ту улогу овде врши др. Ђапаридзе, друг Маријин са универзитета. У овој драми има радње, развијених конфликата, вештих психолошких анализа, сатире. Приказано је модерно друштво на прелому, у борби између старог и новог. Карактеристика је ове драме што приказује тај конфликт у средини где је ново формално прбедило, озакоњено, али није још постало сасгавни део људских душа. Личности немају оних окова „застарелих" закона и јавних мишљења, на које у буржоаским земљама бацају увек сву кривицу, па ипак срину исту бригу. Сам совјетски писац дао нам ]е доказа да се живот не може изменити само променом законодавства. Али као драма, као уметничко позоришно дело, комад се не може уврстити међу наЈбоље. Има ту доста траженог, намештеног, слабо мотивисаних сце на, наивности, развучености. Г. Живановић је добро играо Узорова (мужа); I -ђа Дугалић, као Маша Узорова изразито је оцртала борбу интелектуалке са инстинктима и емоцијама жене. Г. Никачевић је дао др. Ђапаридза сувише реално, убедљиво, као да га гледамо у животу. Г-ца Хет, као Гаља, ушла је потпуно у своју улогу. Исту улогу зе доцније са успехом креирала г-ђица Летрић, уносећи меке нове ниансе, које истичу згодно нову совјетску грађанку, одраслу потпуно у новој средини и са новим назорима.

Леца од Мирослава Крлеже. — Низ трагикомичних сликд из два брачна живота; верно, уметнички с-брађено. Мезалијанса дегенерисаних племића и малограђана-скоројевића појачала је само пороке и једних и других. „Плава" крв уноси трулеж у свеже, али сирово тело буржоа. Атмосфера, какву Је Крлежа цртао у „Господи Глембајевима" и „У агонији" добива овде извесне црте комичности, али не постаЈе здравија. Писац посматра тај живот са веће висине, са више хумора, са блажом сатиром, него раније. Али комедиограф није овде добронамерни „ценгор нарави", који шиба друштво као педагог, да би га поправио, — као наш Стерија, — него критичар, немилосрдни аналитичар трулих душа, болесних односа, снобовских претензија. Има ту велика доза пакости, која указуЈ 'е на све те друштвене немани у циљу да створи услове за њихово уклањање са света. Осећа се да писца не боли душа због те трулежи, — као Стерију и Гогоља —; он неће то да лечи, него да уништи. То се нигде директно не каже — писац је остао до краја уметник, који не проповеда никакву тезу — али се осећа. Сукоби и разочарења не проветравају загушљив ваздух. Враћају само свакога на своје старо место, да продужи трулење. Нема пречишћавања. Тешка искуства не диктуЈ'у нов, бољи и срећнији живот. Доводе грешнике само до сазнања да је најбоље продужити грехе под плаштом легалног брака. Писац врши вивисекцију друштва, не ради операције, него да гледаоцима демонстрира све гнусобе које се у друштву налазе. Затим опет све зашива, остављајући времену да доврши процес разарања. — Чувај ову палату, то је гранит, та су врата од храстовине! — упућује цивички витез Оливер Урбан своју љубазницу Мелиту, гурајући је у мужевљеву кућу, из које је она хтела да побегне своме другом љубазнику, сликару Аурелу. Исти Урбан измири, са лежерним цинизмом, своју другу љубазницу, Госпођу Клару,- са њеним мужем, богатим сликарем Аурелом. Има у томе лежерном декаденту, перфидном макроу нечег демонског. Као да се свети за свој пад, за пропаст Глембајевих (чији је и он члан), инфилтрира клице глембајевштине, расула и трулежи у ново грађанско друштво. Пошто је опет саставио несрећне брачне парове, са досадом се отресао и једне и друге љубазнице из ,,виших кругова", залупио за њима врата, да не гледа више тај пакао, — одлази са једном уличном девојком у кафану; не да тражи плаћену љубав (са осмејком засићеног човека он одбија њену понуду), него да се уз чашицу алкохола разоноди. Као да хоће да се одмори од сцена, „широких гестова", лажних сентименталности, у разговору са уличном девојком, која му изгледа поштенија, јер отворено ради оно што друге раде сакривене иза гранитних зидова и храстових врата. Кад бисмо хтели сврставати ово дело у калупе, сврстали бисмо га у комедију нарави. Али оно се не може лако сврстати у књижевне преграде. Од елемената комике ту има хумора, неколико комичних ситуација, које каткад прелазе у бурлеску (сцене пијанства), има сатире, карикирања, гримаса; и то је све. Нема развијене интриге, нема компликованих комичних заплета. То је више социјална драма, где, поред комике, има и доста трагичних елемената.