Opštinske novine

Уметничка хроника

149

поучна. У једној богатој и зналачки пробраној колекцији — преко стотину радова од 55 уметника —, она нам предочава, открива једну нама, све до скора још, готово незнану уметност коју, одиста, вреди познавати. Данска ликовна уметност сразмерно је још доста млада: она почиње — у занимљивој временској упоредности, уосталом, са нашим новијим сликарством — тек од половине XVIII века. Али она даје ту одмах, такорећи при својим првим корацима већ, једног уметника великог формата и најширег европског, да, светског значаја: вајара Бертла Торвалсена — који је био један од главних твораца онога стила и укуса што су после француске револуције оборили и заменили позни Барок (односно, „Рококо") и владали затим неограничено, готово све до половине прошлога столећа. Као у сликарству Жак Луј Давид, тако је у вајарству, после и крај славнога Канове, првенствено Торвалсен поставио онај „неокласицизам", са којим је идеал античке лепоте, мере и мирноће прославио широм Европе један свој нов триумф. Торвалсен и тај његов неокласицизам ударили су одмах још од почетка свој жиг и дали су једну трајну директиву и младој данској уметности, пре

У средини: Ј. Ф. Вилумсен: „Приврженост" (статуа); са страна два пејсажа данских сликара свега, разуме се, данској скулптури. Ова се развила стварно из духа и у духу свога великог класичног мајстора, оставши, у битноме, верна његовим идејама водиљама за дуго још и после ишчезнућа његове непосредне „школе". Торвалзенска традиција продужила се тихо, али настојно, као неки непоколебљиви унутрашњи регулатор укуса, и кроз целу следећу реалистичку епоху и она — наиме: она извесна, одиста статуарна смиреност, она строга чистота уобличавања и она племенита тежња за светлом, живом човечанском лепотом — осећа се још јасно и у радовима данашњих, најновијих данских вајара. Тој великој, отменој традицији има канда и да захвали данска пластика што је остала готово нетакнута неукусностима и заблудама „сецесије" и бизарностима експресионизма — које су другде, на жалост, одводиле често на стрампутицу и вајаре од озбиљног дара и знања — и што је она, у последње доба, умела тако срећно

и деликатно да асимилише плодне потстреке и поуке једнога Родена, Мајола или Деспиоа. Јер, разуме се, да су ти велики француски мајстори модерне скулптуре снажно утицали и на формирање савремене данске вајарске школе. Вајари чије смо радове видели на овој изложби спадају махом већ у ту школу, односно, епоху. На једно старије, минуло доба — конац прошлога века — указују једино ваљда још стари Лудвиг Бранструп са једном нешто тврдо али солидно рађеном бронзаном бистом своје жене, Андерс Бунгор, са прилично патетичном, театралном групом „Гефион изорава Зеланд" и Размус Харбо са једном великом „Портретном статуом вајара С. Синдинга" од метикилозно реалистичке замисли и фактуре. Близак је, у неку руку, овима, по својој концепцији као и техници, још и иначе знатно млађи Ејнар Уцон-Франк (питорескно барокски „Пројекат за Торвалсенов споменик", сентиментална, мало бескрвна група „Младост ' и једна већ језгровитија бронзана „Афродита") са чијим вршњацима — генерација из осамдесетих година прошлога столећа — почиње већ оно у ужем смислу речи модерно данско вајарство. Ту има већ неколико сасвим одличних скулптора чији су радови одиста наЈбоље, најлепше од свега што нам је ова интересантна изложба донела. Приличи споменути ту на првом месту рано (г. 1924.) преминулог Каја Нилсена који је био уметник од ретко дубоке и деликатне осећајности и од високог и племенитог стила. Његова велика, монументална лежећа фигура у вешг-ачком камену, „Леда без лабуда", претставља, по композицији као и по целом схватању тела, једну смелу, модерно проосећану варијанту Микел анџелове „Зоре". (из Медичејске капеле) од чудне особене дражи. Још је сугестивнија она његова „Девојка из Орхуса" (бронза) чију дражесну, једру нагост као да је баш прострујао први опојни талас жарке и болне младе женствене жудње. У строго и фино стилизованој „Глави сликара Л. Карстена" (такође бронза) показао се Кај Нилсен и као портретиста на мајсторској висини. Њему се придружује Свенд Ратсак са великим бронзаним кипом „Ново створени Адам". То је тек оживели први човек, млади Адам, коме се свест и чула буде и који, са визионарски у даљину, у васиону упереним погледом и уздрхталих, упола испружених руку, задивљен, засенут, готово сонамбилски, закорачава у живот. Мотив је сличан, управо, у суштини, исти као и код оног Роденовог дивног „Човека из бронзаног доба", али дански вајар обрадио га је сасвим друкчије: више мистично, више северно-германски и у свечаном, хијератичком ставу (раскорачене ноге) неког египћанског божанства, неког тенејског или егииског Аполона. Једну сличну ефебску фигуру дао је уметник и у једној својој мањој, опет бронзаној, али већ сасвим реалистички изведеној статун („Младић који стоји") чија је главна драж — супротно строгом, укоченом држању „Адама" — у живој, треперећој савитљивости витког тела. Најзад, као пандан своме „Адаму", излио је Ратсак и једну „Еву" младу, опору и са нечим исконски плахим, готово анималним, у њеном гипком амазонском телу и чудном лицу. Трећи од тих мајстора, или, редимо баш, песника голог тела јесте Јоханес Бјерг који је