Opštinske novine

168

Београдске општинске новине

Као писац и иреводилац сарађивао је активно у учитељском листу „Народна просвета" и другим часописима. На рукама пок. Ђурђића издахнуо је наш познати песник Милорад Петровић-Сељанчица. Учествовао је као борац у свима ратовима, а у рату је и једног сииа изгубио. Чукаричани су веома ценили рад пок. Ђур1.,ића, који је био активни оснивач Дечјег обданишта, а неуморно је, са г. Јоцом Викторовићем, радио да и Баново Брдо добије своју школску зграду и модерну хигијенску пијацу, које су већ у изградњи. Поздрављајући, на неколико месеци пре своје смрти, претседника Београдске општине г. Владу Илића приликом освећења камена темељца Основне

школе на Бановом Брду, пок. Ђурђић, предосећајући своју смрт, рекао је: — Од срца се радујем, господине претседниче, што видим да се удара камен темељац овом просветном дому, чији кров, можда, нећу дочекаги да видим... И било је тако. За своје заслуге пок. Ђурђић одликован је ордењем Св. Саве IV и V степена. А његова дела, као шго су: Дом културе на Сењаку, црква и Дечје обданиште на Чукарици и Основна школа на Бановом Брду и у Жаркову, остаће да вековима подсећају нараштаје на доброг и иеуморног просветног радника пок. Алексија Ђурђића. Душан У. Илић

*ј* Никола Јовановић~Американац

По завршеном школовању пок. Јовановић се одао новинарству. Као новинар први је од српске интелигенције у оно доба прешао Атлантски Океан и отпловио у Америку, због чега је по поврагку и добио надимак Американац. У Америци је брзо савладао и научио енглески језик, који му је допринео да кроз америчку и енглеску штампу пусти низ чланака о лепотама Београда и Србије. По повратку из Аемерике 1885 године, пок. Никола Јовановић је постављен за деловођу Општине града Београда, а одмах затим после смрти пок. Спасе Хаџи Ристића, постао је уредник „Београдских општинских новина", на коме је положају остао све до 1889 године, када је по жељи наше Владе отишао у Сједињене Америчке Државе као наш први генерални конзул. После мајског преврата, када се Енглеска нећкала да призна нову владавину у Србији, наша тадашња влада шаље из Америке у Лондон пок. Јовановића, где је као конзул са успехом вршио дипломатску дужност.

22 фебруара у 10.30 часова пре подне умро је у своме стану, у Коларској улици на Бановом Брду, Никола С. Јовановић-Американац, уредник „Београдских општинских новина" у 1885—1889 години. Сахрањен је 23 фебруара, уз учешће великог броја старих Београђана и новинара, на београдском Новом гробљу. * Покојни Никола Јовановић родио се у Пожаревцу 1851 године у кући познатог пожаревачког привредника пок. Стојана Јовановића, званог Банкер. Гимназију је почео да учи у Пожаревцу а завршио је

у Београду, где је са пок. Милошем Вујићем свршио Велику школу, чији је тада ректор био наш познати научник Јосиф Пантић. Као великошколац пок. Јовановић је активно и видно учествовао у свима националним омладинским манифестацијама. Кад је претседник енглеске владе пок. Гледстон у Паризу на конгресу великих сила изјавио да Балкан припада балканским народима, он је у име спрских студената (великошколаца) однео и у знак захвалности предао Гледстону адресу са потписима српских студената. Тако исто познат је и његов узвик: „Франце Еф, руке к себи!" који је код омладине наишао на бурно одобравање.

■ј- Никола Јовановић-Американац

После Светског рата, скрхан годинама, пок. Јовановић се као пензионер са малом пензијом од 1.000 динара повлачи у миран живот. Смрт га је затекла осамљеног у једној малој и празној собици у једној кућици на Бановом Брду. Заборављен од старих пријатеља и познаника (многи његови пријатељи и другови већ су покојници) он је уживао доброчинство само једног човека, г. Мијалковића, директора осигуравајућег друштва „Југославија", о чијем је трошку и сахрањен, и једне сироте жене, г-ђе Гертруде Фу-