Opštinske novine

3

Индустриј Главне фазе По ослобођењу од Турака, Београд је познавао само ситну домаћу и занатску радиност. Требало је времена да слободна Кнежевина донесе свој први закон о регулисању привредних односа. Тај закон је дошао 1848 год. и он носи назив „Еснафска уредба". У њему се индустрија уопште не помиње. Временом, уколико се је државни апарат изграђивао, осећала се све јача потреба за доношењем једног закона, који би омогућио подизаше домаће индустрије. Градско становништво је почело све више да добија варошко обележје, и његове потребе су се увећавале. Шешир је почео да потискује фес, ципела опанак, „европско одело" сукно и шајак, кревет — миндерлук и др. Све је то морало да се увози из иностранства, те је сасвим природно, шездесетих година прошлога века, покрет за еман1ципацијом од иностранства почео да јача напоредо са јачањем увоза. Тадањем законодавцу било је јасно: да се у Србији, сиромашном капиталом и стручном радном снагом, неће моћи подићи нова индустрија, — и да нова предузећа, која морају и све машине и 1алате да увезу са стране, не би могла да конкуришу моћној и организованој страној индустрији, кој|а је већ била овладала српским тржиштем. Међутим, интерес земље је захтевао подизање домаће индустрије, која би преузела прераду домаћих сировина, претворила у вредност скривена богаства земље, и смањила претерани увоз из иностранства. 31 децембра 1873 год. обнародован је Закон о потпомаГању индустријских предузећа. После 25 година, 16 јула 1898 године, донесен је други, допуњени Закон о потпомагању домаће радиности (индустрије). Ова два закона дају овлашћење Влади, да може издавати индустријске повластице за подизање предузећа, која имају значаја за земаљску привреду. Међу олакшицама које су даване, најважније су: 1) Ослобођење од царине и свих царинских такса на увоз машина, делова, алата и свега другог што служи уређају предузећа, као и на увоз сировина и полупрерађевина којих нема у довољној количини у земљи; 2) Ослобођење од непосредних пореза, пореза на обрт и свих приреза: државних, окружних, среских и општинских; 3) Дозвола сече потребне грађе у државним шумама;

а Београда њеног развитка 4) Првенствено право служења водом из река, потока и водопада, и бесплатно вађење из државних и општинских терена: камена, песка, шљунка, гипса итд., као и право експропријације приватних земљишта за тај циљ; 5) Добијање на бесплатну употребу државних земљишта за подизање предузећа, као и добијање угља из државних рудника по цени коштања; 6) Бесплатно уступање државног и општинског земљишта за грађење путева, железница, водовода и канала за везивање предузећа; 7) Попуст од 15% на железничким тарифама за све што је потребно предузећима и за извоз његових производа; 8) Подмиривање државних, окружних, среских и општинских потреба од домаћих предузећа, када су ова| и за 10% скупља од просечне цене на страним тржиштима. Ова два закона дали су били главни полет индустријализацији земље, и благодарећи њима, Србија је успела да бар један део својих потреба у индустријским производима покрива производњом у самој земљи. * Индустрија Београда у тесној је вези са овим законодавним мерама и са развојем индустрије у целој земљи. Прво предузеће, које се је у оно време могло назвати индустриским, била је мала „тополивница", коју су подигли устаници Карађорђеви 1810 године у Београду, за оправку и израду топова. Време непрестаних борби и устанака дало је своју марку и првом индустриском предузећу у Београду. Доцније је ово предузеће било пренето у Крагујевац и било основа данашњем Војно-техничком заводу, који упослује 7—8.000 раденика. 1830 године подигнЈгта је фабрика шподиума, доцније и туткала, која и данас ради у проширеном Београду. 1848 год., Правитељство доноси „височајше решење" В. № 131 од 12 фебруара, којим се београдском житељу Н. Котули даје искључиво право производње свећа и сапуна за 14 година, но с тим, „да почне са производњом најдаље за годину дана и дја никоме не смета у топљењу лоја и трговању са тим свећама". 1850 год., држава подиже у Топчидеру фабрику војног сукна и одеће. Исте године, по-