Opštinske novine

20

Београдске општинске новине

Услед досадашње слабе индустриске политике Београдске општине, предузећа беже у друге градове, који имаЈу више разумевања за корисност иидустриског рада. До скора смо имали појаву, да су чак и београдска предузећа напуштала Београд и пресељавала се у суседни Земун, где су наилазила на боље услове. Сада је и Земун ушао у састав Београда, али не треба допустити даље расељавање индустрије из Београда. Јер, Београду је индустрија потребна, она даје издашно приходе његовој Општини тако, да онда оптерећење осталога грађанства може бити знатно мање, а Београд има још да се изграђује, и за то треба великих сретстава. Уз то, индустрија даје упослење не само сиромашним Београђанима, него и хиљадама Југословена из пасивних крајева земље, који се сливају у престоницу, са надом, да ће у њој наћи рада да би исхранили своје породице. У нас се некако нерадо гледају повластице, које треба дати индустрији. Одмах се види у томе прекомерно обогаћење једнога или неколико лица, а не гледа се на општу корист, коју има целина од рада домаће индустрије. Ми не стварамо домаће људе јаке капиталом, отуда и долази до тога, да нам је у земљи индустрија претежно у страним рукама, те уместо да добит од индустрије остане у земљи и користи нашим људима, и на крају опет се у разним видовима врати одакле је и дошла, она иде неповратно у иностранство. Ранији Закон о потпомагању домаће радиности (из 1898 год.) престао је да важи. Од Уједињења на овамо ни једна слична повластица није дата ни једном домаћем предузећу, али је зато давана неколиким страним предузећима. Изузетне повластице, по специјалним законима, биле су после рата привилегија страних предузећа за рад у нашој земљи, — домаћима те повластице нису биле приступачне. Градске општине преко Саве и Дунава попуњавале су ту празнину својим повластицама, само да би привукле што већи број индустрија к себи. У том погледу врло је интересантна анкета, коју ј-е пре неколико година спровела београдска Индустријска комора. Она је поставила свима већим градским општинама у земљи питања: дају ли, какве и од када повластице индустријама, које би се подигле на њиховој територији; ако нмсу до сада давале, да ли су вољне да дају новим предузећима која би се подигла на њиховој територији. У тој анкети јасно су се оцртала два менталитета. Градови преко Саве и Дунава у већини одговарају да од шездесетих година прошлогавека (неки још од рескрипта Марије Терезије), дају најшире повластице индустрији која се оснива у њиховом атару. Те повластице су:

7) Давање бесилатног земљишта или ио врло ниској цени; 2) Давање електричног погона по цени коштања; 3) Давање воде по минималној цени; 4) Ослобођење од трошарине, општинског приреза и општинских дажбина за извесан број Година и т. сл. Тим и таквим мерама привукле су многе преко-савске општинске управе к себи индустриска предузећа, обезбеђујући на тај начин сигурне приходе и упослење своме грађанству. Таква је слична била и политика блискога Земуна, и зато је у њему и подигнут знатан број предузећа. Србијанске општине пак нису углавном давале сличне повластице. Неке од њих одговориле су на анкету: да би, иако нису до сада давале, евентуално пристале да у конкретном случају дају неку повластицу; а једна србијанска општинска управа одговорила је, да она „нити је давала, нити мисли да уопште даје ма какве повластице индустрији, која би се подигла на њеној територији!..." Та два схватања огледају сеиу развоју индустрије с ове и оне стране Дунава и Саве. А такво схватање Београдске општине учинило је, да се индустрија у Београду не развије у оној мери, у којој би се развила да је индустриска политика Општине била бар онаква, какву је водила Земунска општина. У последње време, Београдска општина води једну бољу индустриску политику. Док је ранијих година електрични погон био утолико скупљи, уколико га неко више троши, што је значило директно терање индустрије из Београда, — сада се тежи све већем снижењу цене електричног погона, нарочито за индустриску употребу. У томе правцу мора се ићи и даље, јер индустрија у Београду не може плаћати 1.50 дин. киловат, када га индустрија исте бранше има у другом месту за 0.60 дин. Некоме је било пало на памет, да поред трошарине коју плаћа на сву сировину и помоћна средства, на машине и алате које увезе у Београд, — индустрија треба још да плати и трошарину на робу коју произведе у Београду. Тако је дошло до садашњег трошаринскоГ паушала, неке врсте пенала (казне) на београдску индустриско-занатску радиност. Постоји озбиљна намера у Општини да се новом уредбом о трошарини овај паушал укине, само би са том новом уредбом требало пожурити. | У предратној Србији био је 1896 год. уведен Закон о мерини (кантарини), који предвиђа, да се за робу, која се изме^ри на општинским вагама, плати мерина, т.ј. такса за услугу — мерење. Некоме је после рата пало на памет, да се мерина наплаћује на сву робу, која се у том Закону помиње, иако се она и Не мери, нити има потребе за мерењем...