Opštinske novine

46

Београдске општинске новине

природне изгубило. Наше искуство поМазало нам је, да су се искључиво само она деда усинила која су се примала као мала деца. Ниједно дете које је у школском добу примљено у породицу није било усињено. И та чињеница најбоље доказује, да је збрињавање деце у туђим породицама идеална заштита за мало дете. У овом добу има ова врста збрињавањаи свој финансијски ефекат за јавну заштиту. На трошак једног малог детета у дому могу се скоро два детета издржавати у породјијци. Ово врста заштите јефтинија је пошто је породична хигијена знатно јефтинија од заводских, пошто дете у добу када је највише јнз^ ложено инфективним обољењима, живи донекле изоловано. Од важности је за дете природна средина, индивидуална нега, а изнад свега љубав и матерински осећај, хранитељице. Породица радо прима дете у овом добу јер подизање малог детета, ако се пази на хигијенску страну, не задаје толико брига и труда као васпитање школског детета. А дете |у| (том добу делује својим шармом и цевиношћу духа и душе на околину и задобије сва срца. За смештај одојчади потребно је да хранитељица, поред природних услова за за добро подизање једног детета, располаже и са искуством у нези и исхрани одојчета. То је разумљМво кад се узме у обзир да таква хранитељица мора да замењује дом за одојчад, и да мора да негује вештачки рсрањено дете. Што се тиче школског детета његово доба одговара у нашим приликама већ много више колективном васпитању и за њега је због васпитних проблема у многим случајевима боље васпитање у дому. За јавну заштиту деце од велике је важности, да добро вођен дом за школску децу не изискује много више сретстава него издржавање школског детета у породици. Од нарочите је важноСти да школска деца, која су ма у ком погледу психички, морално или физички дефектна, спадају у дом. Природна породица није у стању да да потребно васпитање ни рођеном дефектном детету а камо ли туђем. Интересантмо је упоредити трошкове око издржавања деце разног доба у затвореној и отвореној заштити. На пример, издржавање детета износило је године 1936: за одојче у Дому Материнског удружења 990,— диц. у породици 500.— дин. за мало дете у Дому „Српске М^ј^е" 770,— дин. у породици 350—400.— дин. за школско дете Дом за васпитање деце 460.— дин. у породици 400,— дин.

Домови су спремни за пријем само једног одређеног броја деце, а кад су сва места попуњена онда се морају подићи нови домови, који изискују знатна финансијска сретства, Код смештаја деце у туђу породицу не достоје зидови и вероватно је, да се лакше могу пронаћи нове способне хранитељице него ли раширити или повећати капацитет дома. Велики градови Европе, који располажу са знатним финансијским сретствима, смештају своју незаштићену децу — поред великог броја домова где се васпитају само специјални случајеви — у туђе породице. Тако је у Бечу у години 1934 било смештено у туђим 1 породицама 23.386 деце, од којих је 16.828 било под старатељством дечјих уреда. Град Берлин располагао је истовремено са 11.000 породица за дриј[ем и подизање деце. У овим градовима одржавају се нарочити курсеви за хранитељице, где се оие у здравственом и педагошком погледу оспособе за своју дужност. Велики градови радо смештају, малу децу у породици на селу, а школску децу у провинцијске градове, где има школа и заната, пошто су мања насеља прикладнија з«а ову врсту заштите. И ово искуство страних земаља доказује, да је наша средина нарочито подесна за под)изање деце. у породицама. Број деце, коју град Београд издржава у туђој породици сразмерно је мален. Он зависи од тога што се овај рад може проширити само на основу одобрених финансијских сретстава, и пошто је он тек (у 'почегку свога развитка. Кад се узме у обзир да Централни уред за заштиту матера, деце и младежи има данас у евидеНцији око 5000 деце, разумљиво је, да је број деце којима је потребна заштита у Београду, знатно већи. Смештај деце у туђе породице одлично је склониште за децу чији родитељи болују од туберкулозе и за коју је потребна изолација. Исто тако је од важности смештај деце у туђе породице у временима тешких финансијских и моралних криза, када породица не може детету да пружи потребно старање. Подизање домова захтева мобилисање великих сретстава и траје дуже времена. За иста сретства може се тренутно много већи број деце смести у отворену заштиту. А кад потреба заштите дрестане, пошто се дете опет може вратити у своју породицу, најједноставније је Смањити или ликвидирати обим рада отворене заштите. Наше искуство показало је, да збрињавање наше деце у туђе породице даје одличне здравствене, социјалне и морЕ1Лне резултате, али да је неопходно потребно, да се ова деца, као и њихове нове породице налазе под редовном и честом контролом стручних јавних фактора.

(Наставиће се)

Д-р Марија Гајић