Opštinske novine

ј- Његова Светост Патријарх Варнава

517

вања сваке вере у Бога. Тако ое шири безверје као квасац и рушилац морала и вере у целоме свету. Јављају се прозелити да поучавају у новој вери. Ових није било кад се ратовало „за крст часни и слободу златну". Треба се чувати ових и молити се Богомладенцу да их умудри, и да властодршцима омекша срце према добру. Мир и љубав треба да су идеје водиље". НзеГова Светост Патријарх Варнава одржао је у Саборној Цркви у Београду о ,,покајној годинн" на Нову 1933 годину, говор у коме је развио став Српске православне цркве према Хрватима и Словенцима, из кога доносимо ове карактеристичне одломке: „...И, баш зато напајајући се вечном науком Христа Спаситеља, ми морамо бити свесни свога православља, а самим тим и свесни своје дужности према њ. в. Краљу* према народу, према држави, јер баш све те дужности извиру из непресушног извора православља и наше вере. Поштујући веру и њене традиције ми православни морамо живети у оквиру њених заповести, жив-етЈ-д у јшубавриј и слоз:и[ и тежити томе циљу. То се мора подвући, то се мора истаћи да ми правосла,вни то и тражимо. Ја као Поглавар Српске православне цркве, осећам потребу рећи и нарочито истичем да нисам шовиниста. Осећам потребу ово рећи баш данас и баш у ово време када се одигравају и када су на помолу догађаји од тешких последица, догађаји који нису за похвалу. Ми морамо подједнако волети и са љубављу чувати груду земље за коју је пало толико жртава. Ми морамо чувати оно што је векозима кроз крв и борбу, кроз мук^е и патње стечено и најзад после великих напора стечено. Није потребно понављати да је наша православна црква преживела тешка времена. Зато се поносим што стојим на челу те цркве која је у многоме: допринела остварању наших националних идеала. Она се ничега не боји и наставиће да иде и даље стопама Божјим, и ништа је не може ометати и поколебати у љубави према Христу и у љубави према својој отаџбини. Браћо и сестре, наше православље искључује мржњу. Зар има кога међу нама који би могао у дубини своје хришћанске православне душе да гаји мржњу према својој једнокрвној браћи Хрватима и Словенцима, или онима који пређоше у другу веру и примише мухамеданство. Иста братска љубав нека је и кјод њихј,- а онда у тој љубави и братској слози сачуваћемо свети завет, који су нам претци оставили, сачуваћемо нашу отаџбину и повешћемо је напретку. Гај дух нека се и вечерас овде сачува. Кроз ту љубав одолећемо свим невољама и свима непријатељима... Његова Светост Патријарх Варнава истински и искрено и одано био је поштовалац и пријатељ Витешког Краља Александра I Ујединитеља. пБега је волео не само као црквени пастир свог верника, него и као инкарнацију јединства Југословена.

Смрт Краља Мученика њега је много ожалостила. И, његов говор на погребу, 18 октобра 1934 год. то доказује: „Дошао је трагично узбудљив, узвишено потресан тренутак, када треба стегнути страховитим ударом скрхана срца, када треба за моменат следити свирепим болом узбуркане осећаје, када треба напрегнути задше честице снаге и рећи последње збогом највећем сину нашег народа, најхрабријем Витезу наших победничких армија, Неимару наше најновије историје. Али, зар има речи, зар постоје изрази, зар се могу наћи фигуре да се достојно прикаже, опише, опева величанствена епопеја херојских дела и бесмртних заслуга, којима је овај Витешки Краљ посуо трновите и славне стазе овога краткога тријумфалнога хода на земљи? Док Небо отвара своја рајска врата, да прими племениту душу Првога Сина наше у црно завијене Отаџбине, пред нама дефилују судбоносне епохе, које је ствараа и водио Витешки Владалац, над чијим самртним одром плаче у овоме неизрециво дирљивом часу не само сав растужен народ наш, него и васколико културно човечанство. Кроз наша сећања пролазе импозантни догађаји блиске и сјајне прошлости, ређају се блистави моменти, који нас преносе у царство бајки о легендарним витезовима. На челу свих тих епоха, у врху свих тих догађаја, сред свих тих момената наступа Својим лаганим, али сигурним, мушким и енергичним ходом Он, Вођ и Херој Нације, Нада генерација, Узданица и Понос славом увенчаних армија, ненадмашни Витез, неустрашиви Јунак, мудри Војсковођа, племенити Владар. Последше две деценије наше бурне и славне историје срасле су најинтимније и најтешње са узвишеном и херојском личношћу Витешкога Краља, без које се не могу ни замислити у свом недогледном замаху и значају њиховом. Носећи у својим крепким жилама јуначку крв Свога херојског Прадеде, неумрлог Вожда Карађорђа, васпитан и одгојен од Свога знаменитог Оца Краља Петра Великог Ослободиоца у духу славних традиција витештва и патриотизма, блаженопочивши Краљ Александар већ у најранијој младости, у својој 24 години, као Наследних Престола ступа на трновити пут борбе и славе, примајући у ослободилачком рату најважнију команду Прве Армије. Тих незаборавних, јесењих дана 1912 године, заблистале су у својој лепоти и сјају дивне и витешке особине КраљевићаХероја, који од тога момента постаје символ храбрости, пример јунаштва, узданица војске, дика нације. Витешки Син Великога Оца, неустрашиви Праунук бесмртнога Прадеде, Наследник 'Престола постаје нада и понос млађих генерација, које у Њему гледају Божанском промишљу одређеног и дарованог Вођу на коначном Ослобођењу све потлачене браће и уједињењу целог народа нашег. Победе славних наших армија на Куманову, Битољу и другим знаменитим ратиштима и витешки подвизи Младога Војсковође одјекују силно и узбудљиво широм свих југословрнских крајева, будећи и потстичући свуда веру и наду, да није далеко вековима и са чежњом изгледани час Ослобођења.' и да је славом увенчаном Витезу са Куманова намењена историјска мисија уједињења.