Opštinske novine

Спаљивање мртвих и подизање крематорије у Београду

431

што иде противу цркве. Не служи се добро вери, ако се, што ће можда још доћи, огласи за нехришћанство и ако се оно гони у име хришћанства". Проф. д-р Г. Клајн, рабин из Стокхолма, каже: „Питање о спаљивању мртвих за мене уопште није никакво религиозно питање. О њему има да да суд хигијена, а никако теологија". Професор Ернст Хекел, чувени немачки научник, написао је на једном месту ово: „Одавно сам огњену сахрану, како у хигијенском тако и у естетичком погледу, истицао пред свима осталим начинима сахране. Отпор који се против спаљивања јавља још увек од стране клерикалаца и конзервативаца, треба објаснити како законом инерције тако и политичком позадином. Оно са правом вером нема никакве везе" (^1епег Уо1кб-Ееие:Ље81аЉт§, бр. 3, 1936). Верујемо да православна црква нема ништа против факултативног спаљиванга мртвих, јер и Свето писмо каже: ,,Прах си и у прах ћеш се вратити"?

Један део београдског Новог гробља

Све што може душу ожалошћених да утеши, да охрабри и да освешта, мгаже се наћи и при једном 1 и при другом начину сахрањивања: звоњење звона, свечана пратња, певање црквених песама, молитве, верски обреди, посмртни говори, утешне пријатељске речи ит.д. Али, како се често већ при мртвачком спроводу вређа најосетљивије естетичко осећање! У великим градовима морају се гробља узимати све даље и даље од града, те су зато и учесници спровода често приморани да по читав сат и више иду иза мртвачких кола, тако да се даљна родбина умрлог и пријатељи почињу у спроводу да забављају, чак и у разговору смеју, што је врло ружно и антипатично. То може приметити сваки онај који бар једанпут носматра изразе лица већине учесника тако дуготрајног погреба. Исто се тако у већим варошима, па и у Београду, лгоже видети да већина учесника скраћује дуготрајно пешачење колима или трамвајем. Пред

гробљем учесници спровода чекају мртвачка кола у каванама. Пијетет према својим мртвима у великим градовима траје 10 година, јер после тога рока о најмилијима обично се не зна више ни трага. Стара гробља, услед ширења вароши, постају јавни паркови или земљишта за ренту над костима наших милих и драгих. Покопавање у земљу напослетку изазива код сваког од нас тешки осећај страха. Утврђивање смрти је по градовима недовољно, а по селима никакво. Може се десити да се закопају у земљу жива лица, која су само привидно умрла. Прекопавање једног гроба у Нзујорку, ископавање у више енглеских гробљишта, често вести у новинама, доказују да опасност сахрањивања живих није никако уображена. У сваком оваквом случају сто пута је боља моментална смрт, неголи страшна агонија услед лаганог загушења и ужасан крај у конвулсијама изазваним страхом и ужасом, које проузрокује сахрањивање још живог човека. Међутим, кремација је брзо спаљивање. Кремацијом се све клице болести и сви микроби заразних болести уништавају, јер је пламен једно од најбољих срестава за прочишћавање. Модерна кремација испуњава све захтеве и правила хигијене. Свест о потреби спаљивања у ратовима и великим епидемијама продрла је дубоко у народ, те се он привикао на идеју спаљивања. Знамо да су наши војници са Солунског фронта жалили што нису могли свзје изгинуле или умрле другове да спале и да собом понесу у затвореним! кутијама њихов пепео, кога би предали њиховим родбинама на чување. А овако се многима не зна ни трага. У светском ратном окршају отпочето је епаљивање лешева као предохрана од инфекционих болести у свим] културнијим земљама. И сам 1 акт спуштања сандука у гроб тешко и страшно утиче на присутне. Ко се већ није згрозио кад плаћени људи, чија је то дужност, спуштају сандук у јаму, а нарочито при кишном времену, где се у дубини гроба скупила прљава кишница са разним' црвима и инсектима! Ко није сву бол ожалошћених сродника осетио, кад грудве земље са болним одјеком падају на мртвачки сандук, и кад се пред очима ожалошћене породице пуни гроб земљом, што ће им скривати остатке драгог им покојника! Заиста је то један тренутак који мора вређати осећање свакога па и најмање осетљивог човека. Шта бива од леша у земљи? Гњилење леша врло брзо напредује, а почиње често док је леш био над земљом. Спољна кожа покрије се плесом. Опасни лешни отрови развијају се и месо се распада у густу смрдљиву масу. Црви прождиру остатке леша. Наш познати песник Змај Јован Јовановић спевао је ову песму: