Opštinske novine

482

Београдске општинске новине

одреди извесну клаузулу, другим речима да дозволу за подизање зграде да под одређеним условом, а у циљу да се осигура правилно извођење новог регулационог плана. Као што се то из оспореног решења види, тужиоцу је одобрено да може своју зграду подићи у Раковици, али под условом да нема права на накнаду штете од Градског поглаварства града Београда, за вредност зграде, ако би се иста доцнијом регулацијом секла, рушила или оштетила, као и под условом да именовани о овоме да обавезу, која се има укњижити у књигу грађевинско-правних обавеза сходно §§ 113 и 114 Грађевинског Закона. С обзиром дакле на истакнуте околности, општина је овако условљену дозволу за подизање зграде могла да изда, јер када је овлашћена да у начелу издаје дозволу или забрањује оваква зидања, из тога излази да је овлашћена да такве дозволе издаје и са извесним условима. Неумесан је навод тужиочев у тужби, да је општина пропустила законске рокове, у којима је по §§ 3 —7 грађ. закона својс послове на регулацији требала да изведе, те сада не може наметати ризик појединцима, већ она има да га сноси. Истина у § 7 грађевинског закона предвиђени су рокови за израду уређајних основа, али пропуштањем истих од стране општине не може користити тужиоцу у оном смислу који он истиче. Став 2 овог законског прописа гласи „градови и варошице, које имају регулациони план, дужне су исти саобразити овом закону и поднети га са Уредбом и грађевинским правилником надлежној власти (§ 10) на ревизију и одобрење најдаље за 2 године по истеку рокова из § 3 овог закона.'' У ставу пак трећем истог законског прописа предвиђено је: „Ако општина пом. платг, Уредбу и правил ник не изради и не поднесе на одобрење у прописа ним роковима, или их, по оцени надлежних власти не би израдила по овом закону, надлежна власт може наредити израду истих о трошку општине, и обуставити свако грађење, док се план, Уредба и правил ник не израде и одобре". Овим дакле законским прописом нредвиђена је само санкција према општини, ако она не би у пом. року од 2 године извршила паведени посао, а коју санкцију има да примени њена иадлежна власт. Исто тако из овог законског прописа види се, да надлежна власт може да обустави свако грађење, и ако ;е општина пропустила да у прописа ним роковима изради план. Неизвршење дакле своје обавезе, законом наметнуте, повлачи за општину материјалну накнаду према њеној надлежној власти, а не и евентуалну материјалну накнаду према трећим лицима. Исто тако неумесан је навод тужиочев да у смислу § 119 грађ. закона њему припада право на оштету, ако општина неком својом доцнијом регулацијом оштети његову зграду. Ово пак право на накна.ду од градских општина, предвиђено наведеним § 119 Грађевинског закона, припада само оним сопстве ницима непокретних имања, који су уредно подигли своје зграде у времену пре ступања на снагу пом. закона, као и оним сопственицима, који су на основу грађевинске дозволе по ранијем регулационом плану почели да граде, што код тужиоца није случај, те се не може ни користити овим законским прописом. И остали тужиочеви наводи неумесни су са разлога истакнутих у оспореном решењу Министра грађевина."

* Дворишна зграда за становање, када се зида у дну дворишта, мора бити уда љена од суседне границе — зачеља градилишта 3/4 висине зграде, но најмање 3 метра. Овакву одредбу садржи члан 8 ст. 4 Грађевинског правилника за град Београд. У пракси се поставило питање, да ли се може увек дозволити подизање дворишне зграде за становање ако њена удаљеност од суседне линије износи 3 метра, и без обзира на то што 3/4 висине износе више од 3 метра, или пак 3 метра представљају један минимум испод којег се не може ићи па макар 3/4 висине зграде износиле и мање од 3 метра. Градско поглаварство у Београду, као грађевинска власт у првом степену, и Министар грађевина, као виша власт, поводом једног конкретног случаја, стали су на становиште да они 3 метра удаљености дворишне зграде од суседне линије из чл. 8 ст. 4 представљају само један минимум за случајеве где би 3/4 висине зграде износиле испод 3 метра, и да се, према томе, та удаљеност не може допустити у сваком случају. У овом смислу је и пресуда Државног савета бр. 4047 од 13 марта 1937 год., ко јом је одбачена тужба заинтересованог лица са следећих разлога: „Члан 8 ст. 4 Грађевинског правилника за град Београд предвиђа, да дворишна зграда, ако служи за становање, а зида се у дну дворишта зачељу, мора бити удаљена од суседне границе зачеља градилишта најмање 3/4 висине зграде, но најмање 3 метра. Тужиочева пројектована дворишна зграда за ста новање не би испуњавала овај услов, њено одстојање од суседне границе-зачеља градилишта треба да из носи 7.50 м. да би било саобразно цитираном пропи су Грађевин. правилника, а оно не износи толико, што не спори ни сам тужилац, зато је управна власт правилно поступила кад је одбила издавање такве грађевинске дозволе, која би била у противности са Грађевинским правилником као уређајним основом (§ 3 Грађевинског закона). Неумесно је оно тврђење у тужби, да је требало дозволити зидање и да за то није било сметње у чл. 8 ст. 4, јер он дозвољава зидање и кад је дворишна зграда удаљена од суседне границе свега 3 метра, а ла би толико било и одстојање пројектоване дворишне зграде од суседне границе — зачеља. Ово са разлога, што цитирани чл. 8 ст. 4 не допушта да у сваком случају раздаљина дворишне зграде од суседне границе може бити најмање 3 метра, иначе зашто би био постављен услов да то растојање мора износити 3/4 висине зграде, него је то један минимум за ту оаздаљину испод ко|ег се не може ићи па макар 3/4 висине дворишне зграде износило и мање од 3 метра. Неумесно је, исто тако, истицање у тужби, да је управна власт требала да определи да ли ту.жиочево имање спада у густо или средње насеље. Ова чињеница би била без утицаја на основ по коме је Министар грађевина одбио жалбу именованог, јер удаљеност дворишне зграде за становање од суседне границе зачеља предвиђена је чл. 8 ст. 4 Грађевинског правилника и на њу не утиче чињеница да-ли се имање