Opštinske novine

484

Београдс ке општинске новине

остављеним законом. У погледу градских службеника одређено је Законом о градским општинама (§ 160) да градско веће има донети статут којим се има уреднти положаЈ градских службеника, постављајући при том и ближе границе овог уређења, али тако да принадлежности свих не могу бити веђе од оних које уживају државни службеници. У погледу постојеђих статута, у време ступања на слагу истог Закона, одређено је (§ 156) да остају на снази „у колико нису у противности и са овим Законом." У сваком случају дакле важи наређење Закона да принадлежности градских службеника не могу бити веђе од оних које уживају државни службеници и оно представља границу преко које и градска општина, као самоуправно тело, не може пређи. Уредбом су смањене принадлежности не само др жавних веђ и самоуправних службеника, што следује из самог њеног назива. Него и без тога смањење принадлежности државних службеника повлачи смањење самоуправних, у колико су једнаке са овима, веђ по томе што самоуправни службеници по наређењу закона не могу уживати веђе принадлежности од држав

них, а статути долазе у супротност са Законом. Градским општинама није остављено да смањење изврше по своме нахођењу, веђ је изрично наређено (чл. 10 Уредбе) те се о оправданости овог наређења не може ни дискутовати. Аутономија градске општине по ово) материји састоји се у томе, што она може провести и веђа смањења и принадлежности својих службеника свести и испод оних које уживају држав ни службеници, а не и у томе да их може оставити преко ових, као што се жалбом истиче, јер то Закон изрично забрањује и не оставља општини слободу одлучивања. Како градско веђе у овоме случају није извршило смањење службеничких принадлежности у свему по сдредбама Уредбе, то је и његова одлука противна закону па се као таква морала задржати, као што је овде и поступљено." Саопштио: Љубомир Ж. Јептић секретар Државног савета

Жалба и приговор противу одлука градских оргаиа опште природе (§ 143 ст. 4 Закона о градским општинама) — Гледиште Државног савата по пресуди Бр. 22584 од 25-1-1937 године —

ГТротиву одлука градских органа опште природе допустио је Закон о градским општинама могуђност жалбе у ст. 4 § 143. Право жалбе има сваки члан градске општине Према томе активна легитимација за подизање жалбе је да је жалилац завичајном везом везан за град. Жалилац не може бити свако лице које је одлуком тангирано, него је потребна једна интимнија веза са градом, која се претпоставља код његових чланова. Одлуке опште природе противу којих је допуштена жалба ,односно приговор из ст. 4 § 143 Закона о градским општинама, јесу такве одлуке које се изрично не односе ни на кога, веђ се тичу свих становника града, (на пр. одлука којом се одобрава буџет, одлука којом се уводи нова дажбина и т. д.) Оне имају општи карактер и разликују се од поје диначно-личних одлука по томе што се ове непосредно и изрично односе на лица о којима се у њима говори. Одлуке опште природе се на специјално прописан начин стављају до знања члановима града. Оне се не могу појединачно саопштавати, као што се писмено достављају или сапоштавају одлуке личне природе, веђ се објављују на општинском дому у року од три дана но доношењу, као и другим путем који је иначе у граду уобичајен, и то у времену док траје петодневно објављивање на градском дому. Тако објављене стоје пет дана. По истеку ових пет дана тече рок за жалбу односно приговор. Жалбом по § 143 ст. 4 Закона о градским општинама може члан градске општине оспоравати одлуке опште природе када налази да су противне постојеђим законима и законитим наредбама власти. Она је дата у општем интересу. Са циљем да чланови

града активно прате шта се у њиховој' општини ради и код оних одлука које имају општи значај и тичу се добра и интереса свих чланова града могу интервенисати кад налазе да се тим одлукама вређа закон и законита наредба власти. Поставља се питање да ли може члан града, коме је дато право на ову жалбу, противу одлуке надзорне власти подиђи тужбу и водити административни спор код Државног савета? Државни савет стао је на гледиште да је установа жалба из ст. 4 § 143 Закона о градским општинама специјална и друкчија од жалбе коју као правно сретство предвиђа Закон о општем управном поступку у чл. 114, пошто ова последња претпоставља индивидуални акт управне власти, одлуку из чл. 106 Закона о општем управном поступку, која је увек појединачно — лична. Пошто се одлуком градских органа опште природе не вређа ничије субјективно право нити непосредни лични интерес на закону основан, то ни тужба није допуштена у смислу чл. 15 и 18 Закона о Државном савету и управним судовима. Жалба противу одлука опште природе дата /е у општем интересу, у циљу да се скрене пажња надзорној власти да је извесна одлука управне власти противна постојећим законима односно законитим наредбама власти. Надзорна власт може по поднетој жалби противу одлуке опште природе да у смислу § 143 Закона о градским општинама такву одлуку задржи од извршења, ако нађе да је противна закону. У противном пустиђе да је градски органи изврше. Надзорна власт није дужна да жалиоцу издаје формално решење ради употребе правног лека, јер ово право жалбе, као што је напред истакнуто. није