Opštinske novine

Урбанистичка хроника Међународки архитектонски конгрес у Паризу

Крајем јула месеца ове године одржан је у Паризу, у оквиру велике изложбе, XIV Међународни конгрес архитеката под високом заштитом и покровитељством претседника Француске Републике г. Лебрена и претседника француске владе. На конгресу је узело учешћа преко 350 делегата архитеката из 40 разних држава. Наша земља није послала свог званичног делегата, али су конгресу присуствовали г. г. Звонимир Вркљан, архитекта из Загреба, и писац ових редова. Програм конгреса и теме које су на њему расирављане као и закључци-жеље који су донесени, претстављају занимљив културни материјал и у многоме објашњавају смернице садањих архитеката и стање данашње архитектуре. У ретко пријатној али стручној атмосфери кон:рес се забавио претежно социјалним проблемима у иези са животним питањима самих архитекага. Чисто уметничка питања овога пута су остала некако по страни. Расправљале су се практичне теме, док ће уметничке испунити идући конгрес, који ће се за две године одржати у Сједињеним Америчким Државама. Теме о којима се расправљало су биле: професионална, техничка, васпитна и урбанистичка, и то: 1) Погодбе-услови у којима архитекте и предузимачи могу имати заједничку мисију. 2) Утицај употребе домаћег грађевинског материјала у форми и изглед таквих конструкција као и уштеде које из тога проистичу. 3) Који се степен културе има тражити као потребан од кандидата који ступају у архитектонске школе? Допунско формирање. Стаж и техничке вежбе потребне за обављање архитектонског нозива. и 4) Преуређење старих блокова и квартова по градовима. Комасација пољских имања. Осим овога као оглед изнесени су реферати о развоју саме архитектонске професије и о садањем стању законодавства и права који се односе на одговорност архитекте према држави, разним заједницима и приватним лицима. После исцрпних реферата од стране г. г. архитеката из Француске, Немачке, Енглеске, .Америке, Румуније, Мађарске, Холандије, Италије, ШваЈцарске, Грчке, Колумбије (Америка), Аустрије, Белгије н других културних земаља, конгрес је донео на крају извесне закључке-жеље који најбоље илуслрују његов рад. Међутим, и поред њих које ћемо овде донети, поједини реферати, излазећи мести мично из оквира питања, давали су документоване и занимљиве податке о архитектонској делатности у својој земљи.

Нарочито су по питању еволуције архитектонског позива изношена занимљива тврђења. Наглашено је да готово у свима земљама из дана у дан држава преузима највеће архитектонске поруџбине а да приватна иницијатива опада у знатној мери. Прсшла су добра времена за архитекте. Етатизам, који се све више шири, прави грешке које због политичких разлога иду на уштрб уметности. Сем тога техника је знатно напредовала и архитекта је принуђен да тражи сарадњу више стручњака да би једно своје дело довео до краја. „Стручњаци" пак ничу на све стране — има их за акустику, за чистоћу, за декорацију, за излоге итд. Нема више ,,часног и доброг архитекте" из XVII века, правог и јединог господара на градилишту, намећући своју вољу свакоме и познавајући свакџ детаљ. Прошла су времена кад је он могао да направи зграду искључиво по својој замисли/ Данас постоји само један богати послодавац: Држава, а она због админи страције прави архитектонске грубе грешке. Поручују се и изводе велике и скупе грађевине без об:<ира шта ће се рећи о томе. Архитекти од духа се запостављају а уметност мора да се помири са јев'1 иним. Приватне пак зграде падају у стандард, у серију. Будућност је пуна опасности за архитектонско звање. Као што су пропали мајстори, који су правили разна каруца, фијакере и каросерије, кад јс све то замењено сериском израдом, тако ће једнога дана много, много архитеката изгубити своје парче хлеба, јер се све стандардизује. Америка већ продаје куће по радњама. Изаберете модел, изађу радници и склопе вам кућу за недељу дана. Све је готово: зидови, подови, прозори, степенице, само има да се пришрафи и подигне. Али, закључује извештач, потребно је да архитекти остану свим силама на завидној висини, јер су они на првом месту ствараоци и не треба никад да допусте да постану не чији инструмент или потчињени. Врло Ј 'е занимљив реферат енглеског архитекте г. Карта. Он поставља питање да ли архитектура може да се научи или је то дар од Бога? У Енглеској доскора нису постојале архитектонске школе и факултети. Ко се осећао способним за архитекту и кога је она привлачила ишао би као шегрт у који већи архитектонски биро код неког познатијег архитекте. Као некад што су ученици сликарства ишли у атеље-е чувених италијанских и шпанских сликара. Таленти су овде сами избијали на површину, док су просечие снаге пропадале. И само способни људи су имали посла и стварали нешто, а не сваки који добије диплому. Међутим, захтеви о познавању грађевинског материјала, грађевинских и грађанских за-