Opštinske novine

106

Београдеке општинске ноеине

Пре 77 год. то имање, само у много већем обиму, било је својина неког Јована Стојковића, бакалина. Границе тог имања износиле су: с лица 91 хват, са зачеља 84, а у дужини 92 хвати. Из огласа у „Срп новинама" од 15-УШ1859 види се да је кућа имала 6 соба са кујг нама, кафаном и великим зиданим подрумом. Осим тога, на плацу је постојао виноград са 4.000 лоза и велики воћњак.

КРАЈ ОКО НЕКАДАЊЕ „ЧУКУР ЧЕСМЕ" У ПРОШЛОСТИ Пре 75 година, око ове чесме била је државна башта, у коју су недељом и празником Београђани долазили на пиво и слушали „војну банду". У тој башти је 1862 год. неки Петар Крстић, кафеџија, рекламисао добро пиће и разна укусна јела. У близини, а на углу Симине и Капетан Мишине, постојала је зграда Турске полицијз. Ту је сада жандармеријска касарна. Пред том зградом је, приликом бомбардо вања Београда 1862, погинуо Сима Нешић, терџуман. У знак признања и захвалности, тој улици је дато његово име. Пошто рзтко ко данас зна по коме се Сими та улица тако зове, добро би било да се натпис на уличним таблама употпуни, и поред имена стави и презиме. Код Чукур чесме, као што је познаго, убијен је један дечко, и то је изазвало и бомбардовање Београда. Пре 46 година одборник Дашковић предлагао је у седници одборској од 4 августа 1891 да се на том месту, као историјском, подигне споменик. На то је одборник Коста Главинић дао ово мишљење: ,,И поред најбоље воље незгодно је да се ту подигне споменик. Ми смо и Делијску чесму дигли. Само то место — Чукур чесма — лежи на средини улице и на раскршћу четири улице, и ако би на средини споменик дигли, онда бисмо саобраћај стеснили." Као што се зна, тек је наша генерација успела да подигне тај споменик 1931 год. о трошку задужбике Ванђела Томе.

ЈЕДАН ПРЕДЛОГ ИЗ 1867 ЗА СНАБДЕВАЊЕ БЕОГРАДА ВОДОМ Инжињер Емилијан Јосимовић изнео је 1867 овај предлог по горњем питању. „Цео Београд или, и без најмање сумње бар стара варош до шанца најбоље би се могла снабдети водом из Горњег Града. Тај Град је највише место у том делу вароши. Једна парна машина од само неколико коњских снага црпела би воду из Дунава, у једну водојажу (басен или резервоар). Одатле би така иста друга махина дизала воду у другу водојажу која би била на врху брега, а из ове би се попосле вода, пролазећи кроз сходан апарат за бистрење, разводила у чункове на свз стране вароши. На тај начин варош никад не би трпела оскудицу у |води, али зато тврдиња никако не би смела постојати, јер би у ратно доба лако могла нахудити вароши жеђу." д. ]■ р.

А. Г. Балаж: Јатаган Мала