Opštinske novine

152

Београдске општинске новине

тем директног контакта здравих са оболелим и клицоношама. Како у Југославији, тако и у Београду заразни менингитис јавља се спорадично у виду појединих расејаних случајева или веома малих епидемиских гнезда, која се једновремено јављају у удаљеним местима у земљи и појединим реонима града. Ове појаве менингитиса обично се подударају са зимским месецима или пред почетак пролећа. Доњи подаци о кретању менингитиса у Југославији и у Београду илуструју епидемиолошко стање за последње године. Југославија*) Београд

год.

број

°/ /о

број

°/ /о

обол.

умрлих

летал.

обол.

умрлих

летал.

1925

120

40,00

—

1926

113

48,67 46,51

—

1957

—

1928

100

57,00

—

1929

156

60.26

—

1930

133

54,89

—

1931

131

55,72

—

1932

122

-56

45,90

—

1933

126

51,59

—

1934

122

36,07

—

1935

118

44,07

—

1936

151

42,38

—

1937

—

Свега:

1.478

721

48,78

119

47,06

Заиста, подаци за периоду већу од једне деценије најбоље карактеризују кретање цереброспиралног менингитиса, а у исто време указују на посве незнатно проширење те болести у Југославији и престоници. Индекс морбидитета израчунати на 100.000 становника показује веома незнатну висину, која за Југославију износи свега 1,02 п /о 00 о док за Београд индекс је нешто већи и то свега 2,62°/о 000 . Ово повећавање индекса за престоницу може се објаснити донекле већом тачношћу поијављивања заразних болести у престоници, а такође и лакшим прибирањем епидемиских података за Београд него за целу земљу. Без обзира на ниски морбидитет, епидемиолошки значај заразног менингитиса је огроман, имајући у виду високи леталитет код ове болести, а који се креће око 50°/о или тачније: 47,06% — за Београд и 48,96% — за Југославију, што значи да од свих оболелих менингитисом скоро сваки други умире. Леталитет код ове болести још је већи чим се доцније отпочело са специфичким лечењем помоћу антименингококова серума, јер ово лечење даје позитивне резултате у ранијим данима болести и то, најбоље првих дана оболења, помоћу апликације серума у канал кичмене мождине. Не треба заборавити да менингитис поред високог леталитета често даје и теже компликације и у случају оздрављења у виду нервних оштећења: глувости, губитка или поремећаја способности говора, слепила и др. Ове теже особине менингитиса стављају болест у низ најопаснијих акутних инфекција и према *) Према подацима Центр. Хигијенског Завода.

томе захтевају од комуналних и државних санитетских власти спровођење најефикаснијих и најригорознијих мера на спречавању те болести у самом Иочетку њене иојаве, ири самој појави спорадичних и ако сасвим малих епидемиских Гнезда. Проверен и опробан пут и начин спречавања заразних болести уопште јесте превентивно пелцовање помоћу ослабљених или убијених клица или њихових продуката-токсина. Овај пут код многих инфицираних оболења даје одличне резултате тако да чини најглавнију и најоснованију меру профилаксе. Али, предохрана здравих од заразног менингитиса помоћу сличне мере вакцинације досад није дала позитивног резултата, те према томе ова метода, као посве несигурна и неефикасна, не долази у обзир као мера социјалне профилаксе. Стога савремена епидемиолошка профилакса упућује се у правцу строге и ефикасне изолације и дезинфекције. Специјално, поводом изолације нагласићемо важност чињенице прекида онога ланца преносиоца и носиоца клица, који се налазе између извора инфекције — болесника и нове жртве инфекције — здравог човечијег организма. Тај ланац, као што следује из горњег излагања, може бити и сувише дугачак и састоји се из низа клиничких и окулатних болесника и клицоноша. Изолација болесника од сваке могућности директног контакта са здравим једна је од главних метода предохране и спречавања ширења менингита. При изолацији по школама, интернатима, касарнама и сл. треба водити рачуна и о ефикасној организацији контроле и опсервације над изолованим лицима, прибегавајући по потреби истраживању клицоноша путем вршења систематског бактериолошког прегледа секрета из носа, ждрела и гуше на менингококе, проузроковаче ове болести. Из наше праксе у Београду на спречавању менингитиса навешћемо као меру борбе распуштање учионица и школа, где су се појављивали болесници или клицоноше. Ова распуштања увек су се, дабоме, пратила потребном дезинфекцијом школских просторија, чишћењем учионица а најважније и опсервацијом распуштене деце. Таква опсервација остварила се помоћу постојеће организоване службе школских сестара, које врше службу на терену по упуствима епидемиског школског лекара, извештавајући га о сваком нађеном сумњивом случају ради лекарског прегледа и предузимања потребних епидемиолошких мера, Досадањи рад у овом правцу био је увек праћен успехом и до сада у Београду, нарочито по школама, није била опажена ма каква и најмања кумулација случајева менингитиса. На основу података школског епидемиског лекара Референства за школску хигијену, случајеви менигитиса били су тако распоређени