Opštinske novine

344

Београдскв општинске новине

Академије наука. Он сада публикује евоја дела као издања „Академије наука" и то: 1) „Битка на Јадру", августа 1914 год., Београд 1924. 2) „Битка на Колубари", Први део. Дефанзивна битка. Свеска прва. Београд 1928. 3) „Битка на Колубари" Први део. Дефанзивна битка. Свеска друга. Београд 1928. 4) „Битка на Колубари". Други део. Офанзивна битка. Свеска прва. Београд 1930. 5) „Битка на Колубари". Другн део. Офанзивна битка. Свеска друга. Београд 1930. Живко Г. Павловић припремао је још једно ка* питално дело: „Операције 1915 године", које већ витпе година ради. Он је замислио да то дело буде у 3 дела и већ је био завршио 2 дела — остао му је још само трећи део недовршен. Врло је интересантно да је пред смрт говорио своме пријатељу Г. Ђорђу Јовановићу, пуковнику у пензији и резерви: „Само да ми је да поживим још две до три године, да бих могао да довршим своје дело Операције 1915 год." Живко Г. Павловић као војник за заслуге одликован је многим домаћим и страним одликовањима: 1) Карађорђева Звезда с мачевима III реда и двема IV реда с мачевима, као и Карађорђева звезда IV реда без мачева. 2) Бели орао II реда с мачевима. 3) Бели орао I реда. 4) Св. СаЈва I реда. 5) Све медаље и споменице рата. 6) Француска Легија части II реда, ратни крст с палмом. 7) Енглески Св. Михаила и Ђорђа. 8) Руски Св. Ане II реда. 9) Руски Св. Станислава с мачевима II реда. 10) Румунска круна II реда. 11) Румунска звезда III реда. 12) Грчки орден Феникс II реда. Као знак признања за стечене заслуге у рату изабран за почасног члана Академског друштва за Међународну историју у Паризу 1916 год. Изабран је 1917 год. за почасног члана Латинске академије за науку, лепу књижевност и вгштине у Паризу. Живко Г. Павловић као војник чинио је част српској, сада југословенској војсци. Он је имао у себи све одлике доброга, прзохласнога, великога војника. Као потчињени дисциплинован, увек готов да изврши што боље наређење — често ако треба поднети и најтеже жртве. Као наставник предан, савестан, са пуно воље да свакоме покаже, да га упути правилно. Као командант и старешина правичан и строг, одмерен и отмен. Као војсковођа разуман, хладан са много размишљања и стојичке издржљивости. Све диспозиције и директиве, које су проистицале из Врховне команде а помоћу којих су биле дириговане армије Српске војске и вођене из победе у победу, он је израђивао.

Његоз ауторитет био је врло велики, који ;> базирао нз његовој смелости да прими и предузме одговорност. Ту војсковођску особину он је имао, коју је ретко ко имао од његових сарадника. Живко Г. Павловић разболео се пре краткога времена. Болест није трајала дуго — пао је 7 априла у постељу, а већ 11 априла пренет у санаториум „Врачар", где су специјалисте констатовали лутајуће запалење плућа. Болест се лагано развијала ...најзад, подлегао је. Умро је један заслужан, један честит чозек, један велики војних, један научник, један велики Шумадинац. Напустио је овај свет са великом љубави према војсци и са жаљењем што је, као и још други, њу напустио пре и у доба када је његова помоћ била најпотребнија Краљу, Отаџбини и народу. Светло име Живка Г. Павловића остаје у срцима свих Југословена, нарочито Срба, као име цењено "л поштовано. Када је умро прве изјаве саучешћа упутили су Њ. Кр. Вис. Кнез-Намесник Павле преко свога изасланика, Командант Београда Армиски генерал г. Петар Косић, лично је отишао да изјави саучешће, док су послали телеграме саучешћа: Краљевски намесници гг. д-р Рад. Станкозић и д-р Иво Перовић, Његова Светост Патријарх д-р Гаврило, Претседник Краљевске Владе г. д-р Милан Стојадиновић, Министар војске и морнарице Армиски генерал г. Љуб. М. Марић, Министар финансија г. Душан Летица, Претседник Београдске општине г. Влада Илић и други. Сахрана је извршена свечано. У одбору за сахрану били су: Армиски генерал г. Петар Косић командант Београда, Претседник Академије наука г. д-р Александар Белић, Проректор универзитета г. инж. Петар Мицић. Члан управе Српског културног клуба г. Драгиша Васић, Члан управе удружења за Његошев споменик г. д-р Миодраг Ибровац, г. Љубомир Покорни, генерал у пензији, и г. Милутин Лазаревић, пуковник у пензији. Опело је било у Вазнесенској цркви 27 априла 1938 год. у 10 ч. Поворка, састављена из свих удружења и корпорација, елите Београда, ишла је улицама: Милоша Великог, Краља Фердинанда, Краља Александра и Гробљанском. Говоре су држали: пред црквом у име војске Армиски генерал г. Милутин Недић, Начелник Главног Генералштаба; у име Академије наука г. д-р Владимир Ћоровић; у име Удружења носилаца Карађорђеве звезде с мачевима пуковник у пензији г. Радомир Елезовић; у име Српског културног клуба г. д-р Данило Данић; у име студентских удружења г. Милован Матић; над гробом: у име Удружења резервних официра и ратника г. Никодије Богдановић, потпуковник у пензији, у име Народне одбране г. д-р Марко Крстић; у име класних другова дивиз. генерал у пензији г. Милош Михаиловић. Живко Г. Павловић, својим животом и радом, светли и светлеће свима, нарочито млађим поколењима: како треба радити за Отаџбину. „Слава му и хвала му!" Жив.

Власник: Градско поглаварство Београд. — Уредник: Ђуро Бањац, Молерова 16 Штампарија Драг. Грегорића, Страхињића Бана 75. — Београд