Opštinske novine

690

Београдске општинске новине

начин смање режијске издатке установе. Продуктивна моћ извесних болесника може бити велика да неки од њих успевају да зараде довољно, не само да могу плаћати све трошкове око свог лечења, већ и да издржавају Своје породице, а поврх свега каткад још и нешто да заштеде. Једини већи издаци, који би на први поглед поскупљивали инвестицију и режију ових установа, јесу издаци за набавку разних машина, инструмената, алата и других оруђа за рад у установи као и издаци за плаћање учитеља, наставника, мајстора, пословођа и других потребних лица за наставу и правилно функционисање рада. Али не треба се плашити ових издатака, јер први би се брзо радом болесника амортизирали а други би временом сами отпали, пошто би места ових плаћених лица могли да заузму сами болесници, било оспособљени у самом заводу, било да су као стручњаци примљени у завод на лечеше. Укратко, колонија или село за туберкулозне претставља у истини једно 'право село са сеоским или још простијим кућама с тим само што је овде све, и куће и земљиште, регулисано и на хигијенској основи уређено. У селу су заступљени готово сви занати и професије као и пољопривредни и други радови из домаће економије; постоје и разне врсте школа. Једном речју село за туберкулозне треба да личи на један модерно уређени град или боље предграђе с том само разликом, што у предграђу живе здрави док у нашем селу живе туберкулозни грађани. Ја сам овакве колоније и села, — саграђена од најпростијег материјала: дрвених кућа, ратних барака, обичних дашчара и друге јевтине грађе, — видео у Америци и Холандији, две врло богате државе са многобројним правим санаторијама. Где више где мање, ових колонија и села за туберкулозне има данас готово у свима културним државама и, ако баш не конкуришу санаторијама, они их бар корисно допуњују.

Станови за самце у једном енглеском селу за туберкулозне.

Једно лепо уређено село за туберкулозне, познато у целом свету под именом места у коме се налази, Пап Верс, постоји већ више година у Енглеској и служи као пример за углед у сваком погледу. А Енглеска је, као што је познато, такође богата земља и има многобројне санаторије за туберкулозне. Када већ богате државе, поред санаторија, имају и туберкулозна села, зашто онда да ми немамо бар једно такво село, када имамо само неколико мањих санаторија с незнатним бројем постеља. Рад као лек против туберкулозе., Рад као лек за лечење туберкулозних болесника не треба сматрати као један чисто физички појам по формули: рад, снага и путања, тј. што дужи пут или што већи терет тим је већи рад, јер овако схваћен рад више би, изнурио него окрепио болесника. Овај рад, напротив, треба сматрати по социјалном схватању рада, или као учешће у друштвеном радном процесу или функцију појединачне радне снаге у многоструко, необично јако диференцираној организацији као што је модерна народна економија. У тој радној организацији радни простор је место са одређеном функцијом. С друштвене тачке гледишта сваки је човек једна радна снага која је способна да испуни један одређени простор и изврши његову функцију. Када ова радна снага болешћу ослаби, онда радни простор трпи штету и лекарева је дужност да ту снагу поправи. Када се овако схвати рад, онда настају за лекара нове дужности. Лекар се не сме ограничити једино на то да болеснику само болсет уклони, већ треба да му поврати и његову друштвену употребљивост, способност за одређено место у радном простору. Предмет лекарског лечења није само болест, болестан орган, у опште неки апстрактан човек, већ човек извесних особина, једна радна снага за одређене циљеве. Ове ће циљеве постићи лечење радом на тај начин што ће се болесник нагнати да још у почетку лечења почне да ради. Укратко: радом за рад или оспособљење за рад Рад је прво. средство а после циљ. Овај рад болесника не треба мешати са занимањем болесника, које често не одговара ни вољи ни способности болесника. Занимање има за циљ да болесника у току његовог дугог лежања и нерада одврати од мисли на његову тешку болест и да га душевно подигне, док рад, и то прави рад који одговара и вољи и способности болесника, има за циљ да болесника редовним запослењем одржава у уверењу о његовој личној вредности и способности, а то се у погледу психичког разонођења, тако потребно овим болесницима, много боље и лакше постиже радом него ма којим другим средствима. Истина, и разна занимања могу да разбију болесницима досаду од дугог и моно-