Opštinske novine

Београаске Бр. 10 ОГШТИМСкЕ НОС)ИНЕ.

Чланци и студије Педесетогодишњица занатског покрета и I земаљска занатска изложба (б—25 октобра)

Наше занатлије имале су октобра месеца велике јубиларне свечаности које заслужују сву нашу пажњу. Прослављали су педесетогодишњицу оснивања прве земаљске организације ,,3анатско удружење" и покретања првог занатлијског листа у Србији „Српски Занатлија". У вези са овом прославом одржан је XVII конгрес Главног земаљског савеза занатлијских удружења Краљевине Југославије 16 и 17 октобра и приређена I земаљска занатска изложба од 8—25 октобра. Све су ове прославе и приредбе одржане у Београду. * * * Са пропаш-Цу српске националне државе нестало је и српске властеле, а српски живаљ повукао се из градова у села и планине. У варошима су остали Турци, а поред њих Грци и Цинцари. Трагови лепих израђевина српских занатлија почели су да ишчезавају а занат је постао привилегија владајућег елемента, Србима недоступна. Не би се могло ре^и да се Срби у опште нису бавили занатима. Они се нису бавили занатским радом за зараду, за другога, али су своје потребе у занатским пословима ипак обављали у селима, код својих куНа. У породичним заједницама — задругама, наступила је била извесна специјализација у раду. Један члан Задруге био је колар, други ковач, трећи месар, зидар итд. Жене су обављале ткачке и конфекцијске радове. Та породична специјализација на селу остаје и после стварања Карађорђеве и Милошеве Србије. Србин се није смео одвојити од свога пољопривредног рада и рескирати да живи само од заната. У толико пре, што је из градова било нестало богатих потрошача — Турака. Два примера у спомен-књизи, која је издата поводом прославе, јасно сликају тадање стање. Кнез Милош је морао 1824 године да зове из Јагодине зидара Антонија, који је био Италијан, ради неких оправки на своме конаку у Крагујевцу. Кнез је желео да Антоније обучи примитивне,

дома^е зидаре те се у позиву и вели да Италијан има да начини: — штокатор, а не по овим обичајима таван, и то само да покаже како ваља, па ^е после ови мајстори радити мо^и". Шабац ни 1837 године није имао кројача који би био способан да израђује униформе. Да би се наши људи обучили, као и да би се увели извесни занати, довођени су са стране мајстори којима је плаћан путни трошак и даване разне повластице. И када се занатство већ било развило, све до 1847 године није било никаквих законских прописа који би регулисали његов рад. Владало је обичајно право, примењивано од еснафа. Један или више заната образовали су еснаф. На челу еснафа био је бирани претседник — устабаша, а сви мајстори истог еснафа сачињавали су лонџу (скупштину). Еснаф је продавао сировину мајсторима, а лонџа је одре-ђивала цене испод којих није смео ни један мајстор продавати, иначе га је строго еснаф кажњавао. Као што видимо, први зачеци данашњих картела били су баш у занатским лонџама. Лонџа је била обавезни суд за спорове између мајстора и калфи, а сваки еснаф имао је своју касу — еснафску кутију, у коју су притицали приходи од чланарине, прилога, казни и такса које су калфе пла^али приликом свога ,,вађења" за мајсторе. Да би неко постао шегрт морао је добити одобрење од установе и уплатити у еснафску кутију форинту сребра. Да би постао мајстор, калфа је морао да полаже испит пред устабашом и комисијом еснафа. Морао је да изради одређен предмет који се звао ,,ремек" или „проба". Ако је имао до три грешке, могао их је искупити уплатом у еснафску кутију. Преко три грешке морао је поновити испит. Ако ни овога пута не успе, више не може бити мајстор него само парчетар код других мајстора. Занатлије су биле виђени људи. Индустријски производи нису још надирали, најезде страних производа још није било. Занатски су про-