Opštinske novine

2

Туберкулоза и њене последице

687

естетичних уређивања својих људских насеља, од најмањих села па до највећих градова, озбиљно воде и борбу против туберкулозе. Желети је, дакле, да и управљачи и претставници наших људских насеља, поглавито већих људских агломерација, вароши и градова, поред редовних брига за унапређење ових, буду прожети и неопходном потребом борбе против туберкулозе, јер само тако можемо се надати да ће наша туберкулоза почети да опада. Најзад, не треба заборавити да је много лакше и јевтиније чувати се него лечити се од туберкулозе. За Београд борба против туберкулозе је насушни хлеб и он је мора отпочети што пре и што озбиљније, да би скинуо са себе обележје туберкулозног града. Ми ћемо овде укратко изнети у чему се састоји ова борба и у исто време показати пут који би био најподеснији за Београд да би што брже и јевтиније до циља дошао. Борба против туберкулозе, као уосталом и против сваке друге заразне и преносне болести, обухвата два дела: лечење болесника и заштиту здравих. Ово се постиже најлакше и најсигурније издвајањем, изолацијом болесника у засебне одаје или постеље, према врсти болести. У рећини заразних болести ово се више мање тачно спроводи у свима културним земљама, док за туберкулозне болеснике то иде тако тешко да је готово и неизводљиво из разлога које смо раније видели. Па ипак сама болест туберкулозе даје нам могућности да и код ње применимо доста добро изолацију болесника. Борба против туберкулозе обухвата, као што рекох, лечење болесника и заштиту здравих од исте болести. Први део, лечење болесника или индивидуално-терапевтички део, има за циљ исцељење и оздрављење болесника; то би био чисто медицински део борбе. Други део борбе, заштита здравих или социјално-превентивни део, има за циљ да спречи ширење болести; то би био социјални део борбе. Овај део је врло важан и по задатку врло обиман. Он се састоји из једног дужег низа разних социјално-хигијенских установа и обавеза у које ми овде не можемо да улазимо. Споменућемо само имена тих оруђа и њихове циљеве. 1 — Борба против наклоности, диспозиције, ка туберкулози крепљењем индивидуалне отпорности према зарази што ое постиже социјално-хигијенским реформама и установама за заштиту матера и одојчади, побољшањем исхране становника, хигијеном рада, радионица и станова, асанацијом земљишта, борбом против штетних предрасуда, страсти, порока и другог. 2 — Борба против излагања, експозиције, туберкулозној зарази, било непосредно болесниковим додиром или прскањем у лице његових капљица пљувачке приликом кијања, смејања, говора итд., било посредно: његовим

испљувцима, стварима и животињама њима упрљаним. Овде су у питању поглавито мала деца и слабуњава лица и стога ова борба мора отпочети још] у дому и треба је спроводити по школама, радионицама,- јавним местима, на путу итд. 3 — Изолација тешких болесника у кући или по нарочито подигнутим установама (азили, болнице). 4 — Оруђа борбе: антитуберкулозни диспансери, саветовалишта, опоравилишта, превенторије, школе на слободном ваздуху и др. 5 — Организација борбе. 6 — Финансирање борбе. 7 — Метода и тактика борбе. 8 — Закон против туберкулозе. Овде нас више занима први део борбе, лечење туберкулозних болесника, и о томе ћемо говорити опширније. Једино право и правилно решење овог питања јесте, нема сумње, потпуно исцељење и оздрављење болесника, тј. поправка болешћу оштећених органа и ослобођење организма од туберкулозних клица. Нажалост, лек против туберкулозе не постоји и према томе не можемо потпуно очекивати ове резултате, поглавито последњи. Уосталом, према ономе што већ знамо, не би било ни корисно за болесника да се сасвим ослободи туберкулозних клица, јер би онда изгубио свој имунитет против туберкулозе. Што се пак тиче првог циља, поправке оштећених органа, то можемо постићи, и без лека, средствима која нам данас стоје на расположењу под условом, наравно, да лечење отпочне на време и да се продужи док се не постигне циљ, поправка оштећеног органа. У ствари, дакле, под оздрављењем туберкулозног болесника треба разумети: стишавање и ограничење активности његових туберкулозних клица, поправку клицама учињене штете његових органа и његово оспособљавање за живот и рад. Основно правило, принцип, за правилно, рационално лечење туберкулозних болесника јесте да сваки болесник има своју постељу, јер само под тим условом могу да се болесници правилно лече и да се здрави сачувају од болести. Нажалост, пред огромним бројем туберкулозних болесника разног економског стања и физичке моћи тај услов је неизводљив. Ми бисмо, на пример, морали имати таквих постеља у нашој држави око пола милиона. Пред том немогућношћу морало се од правила нешто одступити и сада се захтева да свака држава има бар онолико постеља за своје туберкулозне болеснике колико у њој годишње умире туберкулозних болесника. Мада је и овај захтев доста тежак, он се ипак поступно остварује у свима културним земљама. У Данској и још неким земљама број туберкулозних постеља прелази број умрлих од туберкулозе за годину дана у истој држави. И зато је смртност од туберкулозе у тој др-