Opštinske novine

Београдске општинске новине

у употреби по свима варошима, до којих га је могла довести железница. Али ипак је и сеоско брашно било врло доброг квалитета и од њега се могао правити одличан хлеб. Данас: Рат нам је оставио, поред других зала, и знатне финансијске тешкоће. Нарочито је трговачка равнотежа била у мањку и то се тумачило сталним умањавањем вредности новца. Пшеница је улазила као већи део нашег увоза и тешко је притискивала трговачку равнотежу. Предузета је велика борба да се развије национална производња и да се доведе на ниво наших потреба. „Клас ће спасти франак" (Сћегоп), Оплемењивачи се бацише на посао и укрштавањем проналазе врсте са врло великим допрппосом. УПтопп долази на чело са својим славним хибридом № 23. Обични допринос у крајевима јаче производње, нарочито на северу Француске, износи 40 метара по хектару. Могло би се достићи и до педесет метара по хектару, што би било отприлике пет пута више од плавичасте пшенице. Зар не да је то за дивљење! Одгајивање старих врста се одмах напустило и сви се бацају на гајење нових врста. За неколико година Француска, која је увек увозила пшеницу, бива преплављена пшеницом, нарочито у доба богатих жетви 1932 и 1933 год. Није се знало шта ће се с њом? Допринос је прелеп, али се ускоро глас спушта... Млинарство је најпре куповало нову пшеницу без сумњичења, али је убрзо приметило да је брашно, што га је оно производило, очајног квалитета. Хибриди № 23, из извесних крајева нарочито, давали су брашно неупотребљиво за хлеб! Млинари га купују што је могуће мање; али, да не би погрешили при куповини, требало би га најпре и препознати а то није лако. Ове нове врсте нису довољно прилагођене и врло се брзо дегенеришу. Пожњевено зрно не личи ни мало на сно посејано. Чак иста врста пожњевена са два различита предела даје два потпуно различита изгледа. Нове врсте ничу као печурке и, како нису стабилније од претходних, на крају 2—3 године нико их више и не препознаје: нити ратар, нити житар, нити млинар може да крсти зрно што га у руци држи. Побољшање је ипак извршено за последњих неколико година. Постоје нове врсте пшенице са великим доприносом и добре пециве вредности. На несрећу нису ни оне стабилније од других. Требало би да ратар купује семе сваке године од оплемењивача а који га опет продају по позлаћеној цени. Шта више ове врсте дају добре резултате само на појединим земљиштима. У округу Нијеври ове врсте нису задовољиле.

Сада пак ни ратари не месе себи хлеб; не троше више пшеницу од своје жетве. Мало их се тиче да ли добијају добар или рђав хлеб. Уосталом они и немају срества за оцењивање. Често су добронамерно уверени да су пожњели врло добру пшеницу, јер има лепу спољну појаву, па ће бар бити употребљива за стоку. Закон одређује да је дужна кооператива да преузме од земљорадника сву жетву само ако је здрава, исправна и трговачка роба. Он је према густини утврдио и цену. Све се одиграва као при таксирању вина и одређивању степена алкохола. Под таквим условима врста Ноах са 10 степени вредела би више него Бургоњац са 9 степени. Само једна тачка занима земљорадника: допринос. Каквоћа пшенице нема за њега више никакву вредноет. Сигуран је за продају своје пшенице а цена је иста, па била она добра или лоша. На закључку, пшеница је с погледом на допринос направила велики напредак, и то већим делом с погледом на нове врсте а и у погледу метода интензивне производње помоћу хемијских ђубрива. УпОредо са тим каквоћа је претрпела опадање. С друге пак стране данашње законодавство „створено за заштиту цене пшеници" доћи ће фатално до тога да ту заштиту сруши, јер оно заштићује количину на уштрб каквоће. Духовита политика. II - МЛЕВЕЊЕ Млевење само слабим делом учествује на квалитет крајњег резултата. Оно почиње олако, јер има само да механичким путе,м одвоји елементе произведене самом природом. Улога млинара је доста проста што се тиче млевења. Једина потешкоћа састоји се у томе да се из зрна пшеничног извуче све оно брашно које се у њему налази а да се у њ не пропусте непожељни делићи кошуљице од зрна. На несрећу, његова се улога не своди само на то. Пекарнице захтевају само прописно право брашно, док њему производња и кооперативе нуде пшеницу сваке врсте. На млинара пада брига да погледом процени вредност пшенице што му се предаје, да је меша у погодним размерама, да би добио најзад једну скоро сталну а средњу каквоћу. То је страшно тегобно и претпоставља као неку млинареку науку. Млинар лиферује брашно, добро или лоше, не уколико га је он млевењем поправио или покварио, већ уколико га је својим мешањем пшенице поправио или покварио. Некад и данас: Има педесет година како су на свим рекама постојале воденице, које су искоришћавале примитиван поступак скоро сличан оном