Opštinske novine

23

Београдске општинске новине

Иако је чудновато да је песник писао књигу ,,1 ,аис}оп \)(/апс1егег ипс! СепегаГ', иако би се књизи са становишта литерарне критике могле ставити примедбе, она за нас остаје занимљива као историја једне несумњиво занимљиве личности коју је 1789 г. уплела у историју Београда. Писцу је у сваком случају успело да у свом јунаку прикаже човека необичне воље и необично стрпљива и постојана у очекивању онога у што је веровао.

Пред порушеним огњиштем — граничар на повратку с бојишта...

* Од књига наших аутора, које се непосредно односе на Београд, а о којима овде још није било речи, приказаћемо књигу: Лене А. Јовичић „РА0Е8 РКОМ НЕКЕ АШ ТНЕКЕ Ш ЗЕКВ1ЈА", Београд 1926; Мирка А. Стефановића „ЕПОПЕЈА БЕОГРАДА", Београд 1935; РЈиколе М. Трајковића „ТРИ ВИЂЕЊА СВЕТЕ ПЕТКЕ", Београд 1936; причу Душана Стевовића-Јазмина „ТРИНАЕСТИ РЕД", која се прошле године појавила у „Б. О. Н.". * * * Као писац, Л. Јовичић гледа на Београд скоро искључиво историјско-туристички и показује све особине доброг писца ове врсте. Вођена жељом да интелигентном страном путнику прикаже оно што је у Београду занимљиво и да му у исто време да кључ за

разумевање онога што види, она је — посвећујући Београду Прво и Четврто поглавље цитиране књиге писане на енглеском језику и у толико странцима приступачније —, знала наћи и одговарајућу форму и одговарајући начин изражавања. У Првом поглављу, у <рблику кратког, збијеног репетиторија, изнета је историја Београда. Овај кратки преглед по садржају не даје ништа новога, али је вредан сваке пажње обзиром на фину и интелигентну обраду. Познато је како је историја Београда претрпана догађајима. Ту се лако изгубити, постати досадан. Нарочито у сумарном приказу те историје увек постоји опасност одвећ великог, несварљивог набрајања имена, факата, година. Овде је то у главном избегнуто, а ипак је остао неокрњен значај те историје. Методичност излагања, смисао за главно пред споредним провели су сретно писца између Сциле и Харидбе које су на њ вребале. Од још очуваних споменика у Г раду споменуто је и у неколико потеза окарактерисано све што је главно. Руководећи се психологијом путника који је као дете увек жељан прича, легенда, мистичног и мистериозног, она је и тим путем настојала да му Београд учини што разумљивијим и испричала му легенду о цркви Ружици у једној ванредно поетској и оригиналној интерпретацији.* Гледајући Београд и његов пејсаж са оног места на Калемегдану са кога је 19 јануара 1916 ову дивну. слику проматрао цар Виљем II, писац једнако поетично као и дирљиво износи свом невидљивом сапутнику колико се Београд патио док равница која је пред њим није спојена с градом. Сунце залази, падају прве сенке ноћи, евокације прошлости су све болније, визије све мучније, прича се прекида јер писац нема снаге да иде до краја...

* Био један краљ и имао дивну ћерку по имену Ружицу. На несрећу једног се дана она раз5оле и нико јој не могаде помоћи док краљ не сазна да ће му ћерка само онда оздравити ахо се напи;е воде са извора који се налази на месту где две рехе једна у другу увиру. Краљ огласи по свом краљеЕСтву да ће ћерку дати оиоче ко му донесе воде с овог извора. И богати и сиромашни стадоше тражити извар док једног дана неки непознати витез, који је такође лутао не би ли нашао лекозиту воду, не угледа како му коњ пије с неког дизног извзра чија се вода као кристал чиста преливала на сунцу. Кад је пришао ближе — запази да се извор налази на брежуљку на месту где две рехе једна у другу увиру. Срећан и пресрећан, заграби воде — однесе је краљевој ћерки, која, пошто се напи, одмах оздрави. За награду краљ даде непознатом витезу своју ћерку за жену, а онда на месту где је ова вода извирала саградише цркву. По имену краљеве ћерке цркву назваше црква Ружица, а лековиту извор-воду народ прозва извор свете Петке...