Opštinske novine

Из новије литературе о Београду

так о изгледу саме вароши, односно оног градског дела у ком је ова породица живела. Тако се на страни 24—25 налази опис ношње устабаше терзијског еснафа, на стр. 43—46 оп ис ношње старих београдских ма а аџи;а. Из описа ког писца даје о чича Николи Јосифовићу даде се закључити с коликим су интересом стари београдски грађани све више улазили у културу и уживали у првим културним тековинама. Увек у вези с чича Николом, описан је и стари Београд око Саве, стари лиман и живот на њему, турски хан, џамија на Сави, односи између Срба и Турака. Све су то врло занимљиви подаци. У почетку књиге описана је стара баба Наумка, пишчева бака, која је и њему као и осталој деци у старој породичној башти у којој све мирише на босиок и где се чује песма: „Калоперо Перо..." причала све ове старе приче.

„Баба Наумка" — уз „Три виђења св. Петке" Занимљиво је споменути, да је историја бабе Тодоре и деда Бранка забележена и у књизи Сретена Л. Поповића „Путовање по Новој Србији", што доказује у коликој је мери она деловала на тадашње београдско друштво. ће стављајући никаквих примедаба против извесних недоследности у форми и садржини, против којих се сам писац оградио своЈом општом напоменом, ми смо ову кронику регистровали и као нови прилог верског осе-

ћања нарочито везана за култ свете Петке, у чију се малу капелицу у Горњем граду о сваком празнику скупља толико верника, и као један од извора који бацају интимно светло на живот и друштвене прилике једног дела старог и новијег Београда.

Прича Душана Стевовића — Јазмина „Тринаести ред", која је била запажена на конкурсу Општине београдске за најбоље дело из литературе о Београду, издваја се између осталих по својој теми и пишчевој личности. Досад најизграђенији тип у литератури Београда без сумње је Сремчев Кир Герас. Интерес писаца иде упоредо с развојем живота и оних нових проблема које он собом доноси. Покушаји да се београдски радник уведе у литературу Београда су нови. Прича Стевовића-Јазмина угета је из те средине. У том је њен нарочити интерес. За писца је ова прича тим каоактеристичнија што је и сам писац радник и што она претставља Нзегов књижевни деби, прву објављену причу. И место радње и донекле конструкција приче сећа на причу познате песникиње и књижевнице Десанке Максимовић „Како они живе". И једна и друга прича одвија се у главном у Јатаганмали. У причи Д. Максимовић главни је јунак Личанин Сто т 'ан, грађевински радник, који је дошао у Престоницу ,,на печалбу", да што заради, па да се врати у своје село. Главни јунак приче Стефановића-Јазмина је такођер радник, Шумадинац Милета, али другог типа, он се већ откинуо од свог села које је негде у далеком детињству оставио, у г;раду се већ ак.лиматизирао, стекао одређене културне потребе и навике, класну свест. Ту је опрека између ова два типа из које проистичу остале. Крај приче опет их уједињује, и један и доуги умиру у јатаганмалској беди и невољи, а њихов скромни сан остаје у драку као нека дохтава маглица. Али, док се са фактичке стране прича г. Јазмина истиче својим документарним описима из Јатаганмале, тог нашег краја беде и сиротиње који ће наскоро са овог места нестати, својим описима живота људи у њој, беде и сиротињске солидарности, она са уметничке стране заостаје тим што је аутор хтео и сувише много једном причом. Све што га је болело, све што је желео хтео је рећи наједанпут у рвој причи; изнети у исто воеме и своје идеје (тенденција) и изразити своје душевно расположење изазвано бедом и невољом. За све то није имао довољно вештине. Тако је прича добрим делом испала из чисте литературе на пишчеву штету и на штету по књижевну в,оедност његове приче.

Д-р Марија Илић-Агаиов.