Opštinske novine

46

Бео градске општинске новине

Стари Београђани сећг.ју се врло добро оних старих професора који су у своје време увек носили цилиндре, а то су били: Ђорђе Малетић, Јован Ђорђевић — писац српско народне химне „Боже правде...", — па онда Пера КречаревиН, Живко Недељковић — „конжигезон", Живко Поповић, Светислав Вуловић, Јован Ђаја, Тома Модун, Андра Книћанин и други... Кад је Прво београдско певачко друштво прослављало сзоју тридесетогодишњицу, с пролећа 1882 године, онда је у овој истој кафани и башти био приређен велики банкет, на коме су суделовале многе певачке дружине из свих крајева Српства... Вредно је забележити још и ово: можда зато што се онда звала кафана „Хамбург", — ова кафана била је прва у којој су почеле да свирају стране капеле са певачицама, под познатим називом „Тингл-тангл", где су се могле чути разне песме на св.има европским језицима. То је било почетком осамдесетих година, када су такве стране трупе преплавиле Београд као „Култур-трегери". И онда је „Стари господин", Милош Ж. Петровић, који је посведневно носио цилиндер на глави, казао за ову кафану: „То је капија кроз коју је прошла западна култура за блиски Исток!" А ко би данас рекао за ту зграду, према њеном данашњем изгледу и забачености, да су се некад у њој тако лепо проводили стари Београђани, да је у њој некада владала отменост и господство, и да је она остави(лг тако лепе успомене, које сада освежавамо радп карактеристике онога времена... И ето у тој истој згради, стари Београђани имали су прилике да виде први пут у своме веку, давно очекивано електрично осветљење, које је приредио тај ресторатер својим гостима. А ево шта је он радпо. Набавио је једну локомобилу и електромотор, које је сместио у једну башту до Народне скупштине, и онда је одатле пребацио један изолован спроводник преко топчидерског друма и увео у своје локале, па р онда довео у везу са Боген-лампама и Едисоновим сијалицама. И тако је први створио у Београду електрично осветљење, за свој рачун... Овај случај направио је у Београду читаву сензацију. А нарочито код деце. Многобројни посетиоци овога локала били су дирнути веома пријатно, овом пажњом ресторатеровом... Првога вечера, кад је требало да блесне електрично осветљење, био се искупио силан свет, да види Аладинова чудотворна кандила из „Хиљаду и једне ноћи"! Нарочито су била радознала многа деца, која су због електричног осветљења остала без вечере, а кад су се доцкан вратила кући, поред губитка вечере добили су још и батине. Тако бар данас признаје један стари господин, који је сад прзтурио своју шездесету и који је тога вечера

понео собом нагарављено стакло, као да хоће да посматра сунце и његово помрачење! Јер, вели, неки су га преварили да ће то електрично осветљење бити толико јако, да може човек од њега да ослепи, ако га буде гледао голим очима!... И кад је најзад струја била пуштена, онда оне две зашиљене угљене шипке у богенлампама, које увек стоје једна наспрам друге, зазврјаше силно, полетеше варнице и засија јака светлост. Публика је јсветлост поздравила узвиком: А—а—а!... Неки викнуше: Живела електрика! А други одговарају: Живела!... Смрт фењерима!... — Као да горе сто свећа! — додаде један.. - Не сто, него хиљаду! — упаде други... И многи гости остадоше до зоре, да гледају у „лампу", не само по навици већ и из; радозналости, и пило се у „част" електричног осветљења, првог у Београду. И одржане су здравице за дуг живот и здравље газда Пере; Јовановића — Шапчанина, ресторатера „код Скупштине", који је тада постао претеча прве централе и првог електричног осветљења у Београду... Уређење прве београдске централе Добротом г. Александра Дојчиновића, по»моћника директора трамваја и осветљења, добили смо ове службене податке о првој београдској електричној централи: „Друштву континенталном „Едисон" обратило се Српско-Француско Друштво за опште снабдевање свега потребног материјала за ову инсталацију. „Фабрика од 600 парних коњских снага,, иостављена је у дунавском крају на 700 мет. од реке. „Парни котлови на броју 3 из радионице су куће Бакок Вилкокс. Особине ових казана. су познате: безбеднност од експлозије услед слабе садржине воде која је у цевима. Сваки казан има 140 м 3 запремине, којој одговарају 200 парних коњских снага. Продукти сагоревања се избацују помоћу једног димњака од 38 м. висине. Захваљујући тој висини, дим је у атмосфери на великој висини и не може досађивати суседном становништву. „Динамо машине су на броју девет и од два су типа: три су рд система Едисон Спери и служе једино за произвођење струје, којом ће се снабдевати лучне лампе у вароши; шест других машина су обичног типа Едисоновог и служе за производњу струје потребне за осветљење вароши или приватних станова. „Седамдесет лучних лампи од 1000 свећа светлеће главним улицама и алејама варошким; једна хиљада сијалица, размештене по споредним улицама, на дужини преко 35 км., даваће обилну светлост свима квартовима варошким .