Opštinske novine

3

Четн ичка акција

175

12. Хајдук Вељко Петровић из Леновца, војвода црноречки, 13. Стеван Синђелић из Војске, војвода ресавски, 14. Танаско Рајић из Страгара, барјактар у Првом устанку, 15. Милош Поцерац (Стојићевић) из Врањске, војвода поцерски, 16. Стојан Чупић („Змај од Ноћаја") дошао као дете из Херцеговине у Ноћајски Салаш, војвода мачвански, 17. Анта Богићевић из Клубаца, војвода лознички, 18. Лазар Мутап из Прислонице, војвода руднички, 19. Јово Курсула из Цветака — Рудник, велики јунак, али без команде, 20. Вуле Коларац (Илић) из Колара, командакт града Смедерева, 21. Арсеније Ломо из Драгуља, војвода качерски, 22. Дамњан и Глигорије браћа Недићи из Осечине — Ваљево, велики јунаци, 23. Радич Петровић из Остружнице, војвода карановачки, 24. Петар Молер (Николајевић) из Бабине Луке — Ваљево, војвода сокоски, 25. Чолак-Анта Симоновић из Призрена, војвода крушевачки, 26. Рако Левајац из Доње Горијевнице, кнежински војвода у ужичкој нахији; 27. Милић Дринчић из Теочина, војвода кнежине црногорске (таковске); 28. Јован Мићић из Мачката — Ужице, рујански „срдар"; 29. Цинцар Јанко Поповић из Охрида — Македонија, војвода пожаревачки; 30. Цинцар Марко Костић из Арбаније, војвода нахије сокоске; 31. Милосав Бакал из Херцеговине као дете дошао у Шабац; 32. Сима Катић (Прекодринац) из Босне; 33. Демир Јован (Митровић) из Херцеговине; 34. Милутин Ера (Петровић) брат Хајдук Вељка, његов бимбаша, војвода неготински; 35. Хаџи Никола (Михаиловић) из Пореча, војвода поречки; 36. Никола Арбаш из Буковче — Неготин; 37. Узун Мирко Апостоловић из Смрдљиковца — Рудник; 38. Конда Буљубаша из Поломља — Турска; 39. Хаџи Продан (Глигоријевић) из Сјенице, кнежински војвода у Старом Влаху; 40. Максим Рашковић кнез из Штитковца — Стари Влах, војвода у Старом Влаху; 41. Петроније Шишо из Старог Влаха, војвода старовлашки; 42. Марко Штитарац из Јадра; 43. Милић Кедић из Суводања — Ваљево, војвода у Подгорини; 44. Срдан Илија из Прњавора; 45. Игњатије Бјелић из Херцеговине; 46. Живко Шљивић и брат му Јова из Брежане — Пожаревац, први и војвода у кнежини рамској; 47. Димитрије Кујунџија и брат му Коста-бег из Штиткова — Нови Пазар, први и војвода пазарски; 48. Илија Стошић из Жагубице, војвода хомољски; 49. Стојан Жикић из Македоније; 50. Милисав Чамџија из Борка — Београд, 51. Станојло Станић; 52. Петар Вуичић, 53. Стеван Јаковљевић из Левча; 54. Таса Чарапић брат Васе, грочански војвода; 55. Миша Карапанџић из Крајине, војвода крајински; 56. Ђука Филиповић из Јагњила, кнез лепенички; 57. Ђорђе Вагла из Блаца — Македонија; 58. Михаило Глувац из Каменице — Шабац; 59. Никола Грбовић из Мратишића, кнез у Ваљевској Колубари, као и шегови синови Милован и Радован; 60. Пауљ Матејић из Млаве, војвода у Горњој Млави; 61. Марко Абдула (Тодоровић) из Матејевца; 62. Јован Томић-Белов из Горње Тамнаве; 63. Милисав Дробњак из Рековца; 64. Хаџи Милугин Гарашанин (Савић) из Гараша, као и други.***

*** Види: Константин Н. Ненадовић — „Живот и дела Великог Ђорђа Петровића-Карађорђа" књ. I, Беч 1883.

Вожд Карађорђе као „устанички вођа" (Врховни вожд) импоновао је свима потчињеним, памећу и јунаштвом. Био је уистини и велики војсковођа и велики државник. Борбе су биле херојске и увек победне. Сви су били занети идејом Ослобођења од Турака. Све војводе, сви кнезови, све буљубаше и сви „устаници' -четници из мржње према Турцима и тежње за Слободом чинили су чуда од јунаштва. Али, појављивала су се разна гледишта у погледу управе државом, истиче се закон, „конституција", устав као највиша народна воља, те да се ограничи па! и каналише власт Врховног вожда и војвода. Четничка акција добија после нацрта „уставног закона" Београдског пашалука (8 августа 1807) извесну законску форму. Јер, по томе закону: Врховни вожд добија титулу „светли кнез", док вођи устанка у појединим областима (полковотци) добијају титулу „светли вођи". Сваки Србин способан за оружје постао је војник. Онима који су „дејствително на оружје позвани" допуштено је да непрестано носе оружје. Донет је потом други ,,уставни закон", (11 јануара 1811), којим се организација државе спроводи преко попечитеља (војни — Младен Миловановић, унутрашњих дела — Јаков Ненадовић, правде — Петар Добрњац, финансија — Сима Марковић, иностра них дела — Миленко Стојковић, просвете Доситије Обрадовић). Настаје неслога међу војводама, док Букурешки мир (6 маја 1812) не донесе Србима оне користи, које су очекивали да ће им Руси изборити од Турака. Наступа криза у Београдском пашалуку (1813). Турци продиру ко21 Неготина, где гине Хајдук Вељко Петровић (28 јула 1813); прелазе Дрину, заузимају Лешницу и Лозницу и крећу ка Равњу (31 августа 1813), где гину Зека Буљубаша и Петроније Шишо; опседају Делиград, наступају Ћуприји и Пожаревцу и већ у првој половини септембра (1813) заузимају целу Источну Србију. Вожд Карађорђе у то време био је код Шапца. И кад је сву ситуацију добро расмотрио, прелази у Аустрију (21 септембра 1813). Турци потом заузимају целу Србију. 2. — Милош Велики: Милош Велики задржава се у Србији после пропасти (1813), посматра из Бруснице очајно стање у Србији. Кад се многе народне старешине састаше у Топчидеру 8 августа 1814 год. да се саветују о раду у тој грдној невољи, кад Хаџи Продана буна (16 септембра 1814) и смрт Станоја Главаша (убили га Турци у колиби 13 фебруара 1815) беху јасан знак да се више не могу трпети зулуми Турака, онда народне старешине и виђени људи скупе се у Рудовцима (5 марта