Opštinske novine

Књижевни додатак: Три виђења Свете Петке — Фрагменти хронике једне Београдске породице (Дело из лепе књижевности — иаграђеио иа књижевнсм конкурсу Градског поглаварства Београд за 1959 годину.)

Моме драгоме оцу Милану, који у ретко свежој старости осамдесетпетогодишњака, даде ми податке за ову пртшоветку. Писац. Била је немирна ноћ, спарна, загушљиза, пресићена влагом, тешка од позних јесењих киша које су тих дана падале. Још немирнији и грознији сан! Тамо негдг, доле у Расини, идући низ друм широки, од Крушевца ка Куршумлији, уз бучну реку кој,а бесно прска и пробија се кроз стене, ^роред самог пута, на једном наглом и уском пропланку, постоји једна велика кућа на два три спрата, са безброј празних и огромних соба. После многих урзина и мрачних провалија, пуних бучних потока, као и стрмих наднесених стена, оштрих као игла, вртоглаво високих, летећих у ниско облачно небо; после мукле, суморне и сурове дивљине и неке нарочито пригушене тескобе и полумрака увала у које сунце никад не допире, ова кућа избијала је усред те већ бескрајне пустоши, без колибе и села, као нешто свеже и спасоносно, и као мало необично, па чак потмуло и тајанствено. Велика и лепа била је та кућерина, са уским и високим прозорима, чудна, неравна, необична крова, двор неког народног трибуна. У место подрума били су пространи и високи сутерени, и у њима је оних страшних дана повлачења, октобра 1915, био смештен војни магацин хлеба. Тога дана, о коме ћу вам говорити, кућа је била потпуно пуста и ја сам у њој. А био сам тада млад, готово још дете, добровољац, незнатни обвезник пекарске чете и бројач „тајина". Низ друм, излокан и избраздан дубоким колосецима тешке артиљерије, пролазила је војска у повлачешу, борбене јединице војника, са очима још помућеним од недавне борбе, често још крвавих, поцепаних, недовољно превијених; за њима милили су рањеници, клатећи се, гегуцајући, неки чак са лелеком, али не гласним, већ пригушеним и иза шкрипећих зуба. Ту су, у том бескрајном ланцу гомиле,

ширине колико је то блатњави друм допуштао, били помешани и штабови: намргођени и забринути официри на коњима и у колима, разних облика, од београдских фијакера до простих са арњевима; па коњица, артиљерија, митраљеска оделења, многе разне коморе, муниционе колоне, санитетски возови, све то у нереду. А изнад те гомиле, у страни од пута, на тераси мога двора, свима онима који су навраћали, ја сам издавао хлеб. Око мене стално се тискала гомила војника, препланула, изборана лица, забачене шајкаче на потиљак, и са песмом на уснама, или са шајкачом намакнутом на очи и са пикавцем на крају уста. Било је ту, на моме прозорчету, кроз који сам додавао „тајин", и оних доброћудних „трећепозиваца" са врховима зарђалих „ражњева" који су вирили иза њихових седих глава; па и оних препредених обвезника чиновничког реда, са увек откопчаним војничким копораном да би се видео испод њега грађански прслук и дебели златни ланац; а били су ту и они идеални младићи, ђаци-поднаредници, нежних очију и бела глатка лица, тек нагараних наусница. Навраћала је и по која група заробљеника, оних меких, преплашених Словена, који су певајућим гласом дуго захваљивали за хлеб; па избеглице, жене и деца, који су већ почели плавити претрпане друмове: варошани у танким капутима и жене са високим потпетицама, невешти и јадни. Свега је ту било! Гомила све више мешана, све нервознија, све ужурбанија, у све већем нереду, гушала се, газила. Тек застане повремено као бујица загушена горским камењем, па одједном крене нагло и брзо пролази, пролази!.. Под кућом, на стрмој пољани до друма, биле су покретне пећи и шатори са наћвама; ту се до последњих дана месио и пекао хлеб и давао горе, мени, под сигурни кров, на чување и даљу „надлежност'". Из многих пећи дизао се дим, да ми се моја кућерина, онако у нимбусу бела дима, гледана са друма, чинила некако као онај из прича чардак ни на небу ни на земљи. Дан или два раније пред страшном ноћи, коју нећу никада заборавити, моји другови ко-