Opštinske novine

6

Три виђења Свете Петке

263

И ако је била робиња, према Тодори су, ка о тешком болеснику, попуштали у надзору, рачунајући да због болести не може побећи. Обилазећи раније цели двор, који није био мали, она је знала где се све страже око пашиног двора налазе и како се најбоље из њ ега може побећи. Једнога мрачног вечера, без месечине и звезда, Тодори — која се правила као да је мало прездравила, али да се још увек мучно креће — нареде да скува кафу за стражу. Била је светковина неке турске победе, па је паша хтео да се почасти цео двор. Она то и учини, али. у кафу саспе сав онај брижљиво скупљани опијум. И баш кад је мислила да кафу пошаље стражи, појави се старешина страже мало весео, и рече Тодори: — Ти ли си нам скувала кафу, лепа робињо? Кадјетако, мораш са мном да попијеш једно филџанче. Дед да видим, каква је та кафа? Тодора се трже, пребледе од страха, али се одмах прибра, сети се своје девојачке славе, заштитнице свете Петке, чију је иконицу, као амајлију, увек уза се носила, и којој се, као и увек, у тешким тренуцима обраНала; стегну храбро иконицу, скривену у хаљини на прсима и рече у себи: — Света Петко, помози ми! Затим узе филџан и храбро испи кафу. Одмах потом остале робиње разнесу по двору кафу стражи, а она се повуче у своју собицу и поче се молити Богу и светој Петци, да је помогну. у намери коју жели да изврши. Очекујући тренутак када ће сав двор лећи, а стража да заспи опијена њеном кафом!, Тодора онако уморна, и узбуђена, а и под утица;ем опијума у попијеној кафи, заспа дубоко. И тако би њено бегство било онемогућено, а она ухваћена да је у кафу сипала опијум, ра сигурно и погубљена, да се управо у поноћи не деси — чудо! Тодора је била заспала у својој одајиЦи, на чијем је прозору она већ раније кр№ шом престругала дрвене пречаге, а под ко}им је сада у дворишту, хркао дубоко успавани стражар. Одједном, у глухо доба ноћи неко је продрмуса и рече: — Тодора, Тодора, време је да бежиш! Устани и иди где си наумила! Тодора отвори очи и пред собом угледа једну високу, суху жену, у дугој, белој хаљини, а онако буновна у први мах и не опази да ова има велики златни крст на грудима. — Ко си ти, добра жено?, прошапута преплашена и још буновна Тодора. Ко си и од к Уда знаш да хоћу да бежим? Да ниси не-

ка од пашиних ухода? Смилуј се, ја сам мати ситне деце... А прилика је помилова по глави, да Тодора јасно осети на себи, дуге, коштуњаве, аскетске прсте. — Не бој се! Нисам пашина ухода, ја сам света Петка, коју ти са толико љубави и попожности увек славиш, чак и овде, кришом међу неверницима. Они су те од свију драгих отргли, али од мене нису могли. Бежи, Тодора, бежи; тренутак је погодан и не бој се, ја бдим над тобом. Бежи, деца те твоја жељно очекују... Кад то чу, Тодора скочи на ноге да целива руке светитељки и онај златни крст на њеним грудима, али око ње би поново мрак, мрак и ништа више. Прекрсти се Тодора три пута и изговори брзо кратку молитву, па скиде дрвене пречаге са прозора, и 'закорачи у мрачни простор. Прозор је био висок, али Тодори не би ништа од пада. Као да ју је неко на крирш|м|а спустио на земљу. Прође поред заспалих стражара, отшкрину тешку капију двора и изгуби се у мрачним улицама Једрена. Трчала је дуго, дуго, кроз кривудаве и тесне улице града, док најзад не изађе у поља. Ишла је још дуго; већ се први петли почеше одазивати, кад она утрча у кукурузе и из њих дође до једног ограђеног дворишта. У то свану зора! Кроз ограду Тодора погледа у двориште и виде жену која тек што је устала од сна„ стоји пред бунаром и крсти се. Виде да је Хришћанка, а по ношњи њеној сети се да је Гркиња. Тодора се онда полако приближи, провуче се кроз ограду и приђе непознатој жени. Ова се трже, али Тодора, крстећи се да би је уверила да је Хришћанка, исказа јојсекоје. Гркиња се смилостиви према њој и сакри је на таван куће у неку сламу, ипак страхујући како ће се то свршити, јер су Турци били свирепи према јатацима одбеглога робља, Имала је право што се бојала та добра жена, јер су одмах, чим се разданило, у пашином двору приметили опијену стражу, а и да је одбегла једна робиња, и Турци узбунише читав град. Са тврђаве груну топ на узбуну и чу се по улицама Једрена, и по путевима око града халакање, удари таламбаса и вика пашиних војника. Дођоше и До Гркиње која је склонила Тодору, претражише двориште и кућу. Један ее од Турака попе и на таван. Мрзећи га ваљда да претура по слами, он извади кубуру и опали посред гомиле, па сиђе низ лествице; а затим — одоше. Гркиња чувши шта се догодило горе на тавану, већ прежали у себи ро-