Opštinske novine

558

Београдске општинске новине

дина. Управо ових дана, на Крстов дан, навршиће се тридесет година како сам се у њега уселио. — А какве сте урлове за рад затекли у Београду. — Ја сам овамо дошао 1909 године, а у то доба су путеви углавном били вгћ прокрчени. Већ је постојала и Уметничко-занатска школа у којој су деловали моји стари пријатељи: Ђорђе Крстић, Ђорђг Јовановић, Марко Мурат, Риста и Бета Вукановић, Пзра Паранос, Убавкић, Сима Роксандић, Живко Југовић итд., а који су ме сви радосно дочекали. Кад је та школа оснивана, звали су и

Урош Предић: „Девојка на студенцу" по песми Бранка Радичевића: „Кад сам синоћ овде била..."

мене да будем наставник, али ја нисам могао да напустим Орловат, као што взћ рекох, из породичних разлога. Али у почетку, иако у Београду, ја сам још увек скоро искључиво радио за Војводину. Ту, у овом атељзу, израдио сам иконостас за Преображенску цркву у Панчеву, за цркву Богдана Дунђерског у Старом Бечеју, за цркву проте Светогара Влашкалића у Мошорину, а сем тога бзсплатно сам израдио иконе за православну цркву у Цељу и цео иконостас за православну цркву у Либертивилу (у Америци), као и за цркву у свом родном селу Орловату. Паралелно с овим радом радио сам и разне портрете.

— Добро, а какви су били општи услови за рад? — Ја сам увек био задовољан. Увек сам имао посла, иако од званичних кругова никада нисам добијао никаквих већих поруџбина. — А које вас успомзне вежу за Београд? — Нема тога. Мој живот је сасвим обичан и неинтересантан. — А које вам је дело најмилије? — Хм, свакако портре мог оца и моје мајке. Сва остала своја дела подједнако волим, јер сам их сва радио с подједнаком љубављу и подједнаким трудом, али — то на-

Урош Предић: „Девојка на студенцу" по песми Бранка Радичевића: ,,Доће момче црна ока, на коњицу лака скока..."

глашавам — не прзцзњујзм их. Знам само толико, ако моја дела нису генијална, она су рађена солидно, корзктно и озбиљно, и прзма томе, уверен сам да су заиста добра. (Ову последњу реченицу г. Прздић је изговорио повишеним и отсечним гласом, да би мз уверио да је то заиста његово непоколебиво мишљење.) И видите, баш та моја коректност буни ме против недопуштених слобода и самовоље разних модерних уметника. — Кад сте већ сами споменули модерну уметност, хоћете ли ми нешто рећи о томе шта мислите о нашој ликовној уметности?