Opštinske novine

704

Београдске општинскв новине

Брзо су прошла мирна времена. Народ се опет почео спремати за рат, али је сад била још већа опасност, и свет поче говорити да ће то бити „Светски рат". Тако је и било. Србија је 1914 год. ушла у рат са великом и силном Аустро-угарском царевином. Сада је и отац малога Радоја способан за војску и поћи ће са осталим ратницима из села. Полазећи поздравља се са свима, па љуби и свога сина јединца, Он је весео и поносан што му отац иде у рат и моли да му понесе торбу до Општине. Растајући се, Радоје загрли оца и поче молити: „Тајо, мој, буди ми и ти, тамо, јунак. Мисли на мене кад будеш у окршају, а кад ми се, ако Бог да, вратиш, донеси и ти на грудима медаљу за храброст, да се и ја могу похвалити пред друговима. Мали Радоје заменио је оца у тешком >раду код куће. У свакој прилици гледао је да олакша мајци бригу и тешкоће у раду и увек је говорио: „Чујеш, нано, ја сам домаћин у кући док се Тајо не врати". „Добро, добро, сине", одговарала је мајка и са тугом гледала свога малога сина како се мучи и озбиљно ради као да му је двадесет година. Сврши се рат, Храбра српска војска донела је ослобођење многој својој браћи и весело се враћала у своју нову, ироширену домовину — Југославију. Вратио се и Радојев Таја као велики јунак са Карађорђевом звездом са мачевима на прсима. Испунио је жељу и аманет свога јединца, али сина није затекао. Мали јунак пао је бранећи од непријатеља последњу своју кравицу, која је хранила целу кућу. Зато што се противио војним властима отеран је на Бањицу на тешки рад, и тамо умро као велики Србин-мученик. Мали радник У чекаоници „Бециргс-команде'' улази и излази силан свет. Неки долазе за „тренутну помоћ" а неки предају молбе за рад. Дечаци улазе инжењеру, и он им налази посао по спреми и узрасту. Посматрам једнога малишана, који није имао више од 12 година. Блед, нежан; лепо негована и очешљана коса одају дете из бо-

ље куће. На њему су већ истањене хаљинице ; , а ка ногама је имао патике од сукна. Дознадох да је син нашег уваженог педагогапрофесора, који је интерниран, а код куће оставио болесну жену и ситну децу. Бојажљиво поиђе једној госпођи и упита, где се иде инжењеру. „А шта ћеш ти тамо?" упита зачуђено госпођа и помилова га по лепој косици. „Хоћу и ја да тражим рада. Мама је болесна, не може да изађе из куће, а знате немамо шта да једемо". Госпођа му тужно рече, да је он мали и слаб за физички рад, али он слеже раменима и рече: „ Неће ми шкодити, дај Боже само да добијем". Кад је изашао из канцеларије, лице му је било озарено радошћу, као кад дете добије какав леп поклон. „Госпођо", рече отресито и озбиљно, „и ја сам добио посао. Туцаћу камен на Авалском путу и имаћу круну и по на дан. Имам тамо већ неколико другова". Пригрлих га и ја, и пожелех срећан рад, У ствари, било ми је тешко гледати то нежно и слабачко дете без детињства.

Мали сиротани Мала дечица, ратни сиротани, скупљају се око војничких казана, да добију коју кашику пасуља или топле чорбе. Ко је мањи и умиљатији, добије лепше и више. Зато три малишана једва носе међу собом судове са неком чорбом, која им пљуска по калдрми. У сусрет им дође и четврти, али мало јачи дечко. Кад му казаше да је одоцнио, он спусти свој празан лонац па седе на тротоар и жељно поче погледати у оне пуне лонце. Један дечко као да му погоди мисли, предложи му: „Знаш, бре, шта? Хајде помози нам да понесемо судове па ћемо ти сви дати помало. Хоћеш ли ? Гладни дечак весело прими предлог, и одмах отпоче племенита деоба: из сва три лонца одасули су помало у четврти, празан, па су имали сви подједнако. Кад су извршили деобу, крете се задовољно мала дружиница кућама помажући се узајамно. (Наставиће се) Даринка Ћосић