Opštinske novine

710

Београдске општинске новине

Драгомир Глишић: Мотив из Пећи ћи позив седмог пука, Као такав остао сам у Београду до последњих борби одбране. — За време једног биваковања више старог гробља према Дунаву, предложио сам свом команданту да оправимо запуштену булбудерску чесму. То је дакако прихваћено и учињено. Данас још на њој можете читати моје име. А када је чесма била довршена, изгледало је да претстоји доста велико затишје и у мени се родила идеја да би на чесму требало поставити фигуру трећепозивца као споменик признања трећепозивцима изгинулим на Варовници више Београда. Ту идеју је сместа прихватио и командант батаљона Радовић, који ми је одмах ставио у дужност да нађем скулптора који би могао да изради потребан модел. Случајно сам веома брзо наишао на једног вајара, који се у то време налазио у Београду. То је био Стаменко Ђурђевић, који се тој мојој молби веома радо одазвао иако се налазио болестан у постељи, По његовом моделу извели су моји војници онај споменик који се сада налази у Карађорђевом парку. Али када бих вам причао целу историју тог споменика, то би нас одвело сувише далеко; то је свакако тема за себе, То сам споменуо само онако узгред, да вам покажем да је и за време рата било људи који су имали потребе за уметничким изживљавањем. Али све то што сам вам испричао у конкретном случају, не би имало никаквог значаја, да то није имало јаког утицаја на мој уметнички развитак. По том прегледамо ратне албуме г. Глишића у којима се налази неколико стотина фотографија. То су највећим делом језиви мотиви — лешине и комади људског тела, То су фотографије које је г. Глишић снимао за време рата паралелно са својим уметничким радом. Из те језиве атмосфере смрти и ужаса враћамо се у пријатну атмосферу Глишићевих пејсажа. — Пејсаж сам одувек волео. То су ми још из школских и предшколских дана биле

моје најомиљеније теме. Природа ме је од увек вукла к себи и ја сам радећи у њој увек налазио задовољства. Мени бар изгледа да је природа неисцрпни извор уметничких ужитака и верујем да би човек могао цео свој живот провести у природи радећи, а да никад не осети досаду и пресићеност. Ето сваке године ја бар по два-три месеца проведем на путу. То ми је и одмор и најинтезивн!ији рад. Ту крепим и тело и душу и верујем да сам само услед тога у овим високим годинама сачувао физичку снагу и ведру душу, па није ни чудо што се многи моји познаници чуде како то да још тако добро изгледам. Иначе, како видите, ја с подједнаком љубављу обрађујем све крајеве своје уже отаџбине — Србије, изузев Ваљева, према коме, као свом родном месту, осећам нарочите наклоности и сваке године израдим бар по једну слику из ваљевске околине. Разговор скреће на модерну уметност: — Како и сами видите, мене никако не би сте могли уврстити у т.з. „академске сликаре", у лошем смислу те речи. Али ипак, ја мислим да је то очито, ја сам се код сваке своје слике трудио да је обрадим што пажљивије и што савесније. Никада нисам тежио за савременим пролазним ефектима. Увек сам настојао да своје слике што савесније простудирам и да их дам са максимумом осећања у боји, форми и цртежу. Колико сам у томе успео — то је ствар уметничких критичдра. Али верујем да сам више успео него што бих успео да сам летео за свима оним разним уметничким помодним смеровима који су се појавили као пролазне дневне мушице за време мог живота, т.ј. за време једног тако кратког временског периода као што је људски век. Као што практички нисам одрешити противник сваког модернизма, сматрајући га за прелазне етапе и заблуде на путу уметничког

Драгомир Глишић: Мотив из околине Ваљева