Opštinske novine

Битка код Гроцке

719

Како се је из охолог и пркосног наступа непријатељевог дало разумети, он је наступао као да је пошао на добродошлицу исламској војсци. Стога је истога дана, то јест победом бремените ноћи пред јацију, упућена напред јањичарска војска да се тамо, ради сваке сигурности, нађе. Иако је обичај био да сераскер војске одгоди свој полазак до сванућа дана, он је „следећи инспирације свога светлога ума у коме се је одржавало божанско надахнуће" кренуо напред још у пола ноћи. Кад је био од прилике на пола пута извештен је, заједно с донешеним непријатељским новопосеченим главама, да је неверник пре тсга на један дан кренуо пут Гроцке с тридесет хиљада своје пробране војске, пешадије и коњице, с намером да изврши ноћни препад на горе поменуту претходницу и да је уништи, да је заиста пред саму зору извршио изненадан напад, да је непријатељ будно сачекан и да се бој бије. Да би се што је могуће пре стигло на бојиште, темпо је марша убрзан. Непријатељске трупе, које су биле одбачене од логоришта исламске претходнице, прикључиле су се својој главнини која се беше укопала и утврдила на четврт часа од Гроцке и ту заметнула жестоку битку. Осим тога неверник је био поставио у једном теснацу на Дунаву, кроз који се провлачи главни друм, пет огромних убојних лађа од којих је свака носила по шездесет топова „као пет страшних крокодила који ждеру људе, или као пет аждаја које бљују огањ" да би ту спречио пролаз исламској војсци. Али у томе није успео. Исламска је војска прошла поред њих сасвим хладнокрвно и не обазирући се на њихово деловање., Стигавши на бојиште распоређени су јањичарски војници свуда и на све стране унаоколо по метеризима. Њихово залеђе затворено је и осигурано коњицом а као моћна позадина свима, постављена је изван топовског домашаја зелена застава Цара Божјих посланика. Одобровољени су и ободрени исламски војници угодним речима и обећањем награда. Бој, који се распламсао на све стране и заталасао као бурно потопско море, трајао је пуних седамнаест часова, све док и позадина непријатељева није била разбијена „исто онако као пгго му је било полупано стакло части и достојанства". Ту је муслиманска војска показала силну храброст, тако да се пред њом треба да сакрију Рустем и Исфендијар 20 ). Ћесаревци су изгубили у мртвим и заробљеним једну трећину свога табора који је износио шесдесет хиљада ратника. „Остатак се просуо као звезде Великих и Малих кола". Битка је трајала од седмога сата ноћи, уочи среде, па целог дана све док није мрак пао. Кад је пала ноћ непријатељ је срамно и невидом побе-

-®) Персиски легендарни јунаци.

гао с циљем да се дограби својих утврђења пред Београдом. После битке војска је остала код Гроцке два дана ради одмора и видања рањеника. После извршења награда и одликовања јунака, рањеника, часника и старешина, осамнаестог истог месеца (25-УП-1739) војска је кренула према Београду. „Кад су њени предњи таласи почели да запљускују неверничке ровове пред Београдом, непријатељ, иако се био склонио за тврде градске бедеме, није имао храбрости ни ту да се задржи". Горди и гласовити генерал Валис, оставивши у тврђави за одбрану довољан број пешадије и коњице, повукао се и преко два моста на Дунаву прешао је на панчевачку страну. Овамо на овој страни, победнички сердар стигавши пред Београд, кад је било све спремно што је потребно за опсаду, преноћио је прву ноћ на вишњичком пољу, а сутрадан прешао је и с целом војском пред утврђења. Почело се одмах с копањем ровова од Дунава до Саве, постављењем топовских табија и намештајем мерзера и других опсадних топова. Опсађена тврђава, иако је троугаоник од земљаних насипа, изграђена је врло вештачки и по свим савременим војним знаностима тако јако да је стекла глас неосвојивог утврђења. Иако је бомбардовање одмах отпочело, које је остављало видне трагове и бреше по зидовима и почело га управо решетати, ипак је рађено с друге стране на томе да се делује на непријатеља како би се тврђава без дуже борбе предала. Остатак Валисовог табора, који се пребацио на панчевачку страну, нападнут је од стране трупа сераскера поменутих страна тако да је био приморан да се повуче према Варадину. У то је наишао и Али паша, сераскер босанске војске, с двадесет хиљада босанских јунака, што је на ћесаревце поразно утицало, тако да су изгубили свако поуздање у свој табор а опсађени сваку наду у помоћ његовју. Они у тврђави држали су се још неко време па су се почели прибојавати да не наступе прилике кад им ни покајање ни молба за предају неће користити и кад ће морати бит;и извргнути невољи и несрећи посаде насилно заузетог града. На послетку, стигло је и помирљиво ^писмо од стране њихова осрамоћеног генерала Валиса којим је тражио пристанак да пошаље једну уважену особу која ће повести преговоре о миру. „Кад је тако, милошћу Бога осветника и погодношћу царске победничке среће, непријатељ искусио казну свога вероломства и кад је сам морао да призна своје срамно дело, после свега тога не би одговар;ало прописима светлога шеријата ни закона, нити би одговарало здравом разуму а ни традицији да се ова његова молба одбије. Захвалност Свевишњему на постигнутој победи