Opštinske novine

726

Веоградске општинске новине

хинића бана улици. Ту је јадник и умро. Ту и закопан био. Ту лежао у привременом гробу више од месец дана. Одлазио сам му на гроб често, предајући се, у болу, тихој молитви за шегову мученичку душу... Развалине, рушевине, читави сплетови жица, поизваљивани зидови, црепови помешани са деловима грађе са кровова — све то могло је послужити као доказ: колико човек, то ,,најсавршеније биће", може да подивља. Дефиниција човека по религији и науци св. вере је: да је човек само нешто нижи од анђела и да је славом и чашћу венчан!... Али кад унакази свој божански лик — до пакла може да се спусти, толико да би му и демони на томе његовом паду могли да позавиде... Шта ће све то? И чему? Битке, ратови и покољи... Чему то и шта од тога? — кад је све везано за реванше због којих и свака отуда добивена „корист" застаје као кост у грлу, преседа и љуто се свети. Но нешто се као почело поправљати и сређивати. На улицама мање плашње, грубости и препада. Редари — жандарми све по два улазе у куће, с пушкама. Прислоне пушке негде уза зид и саслушавају. Припитују, бележе; и све некако по калупу ислеђења. Имали смо утисак да се овај поступак инсценира у смеру застрашивања. Треба збунити, заробити мисао и приковати је за бригу, за неизвесност, ошамутити. И збиља, ми смо се вукли као ошамућени... А док се ова саслушања воде срце силази у пете... На крају саслушања прихвате пушке, салутирају, учтиво се поклоне и оду. Но страх држи стално због неизвесности. После два-три дана, а они опет! И све тако — само сецања... Жандарми у овој улози својој били су као некакве истражне судије. Они однесу где треба готов материал, а после дође човек, онако некако назелено обучен, и поведе са собом. Онда се изврши и нарочито ислеђење после којег долази — зна се... Има Болдогасоњ, па има Нежидер, и још тако пуно звучних имена... Најтеже су биле патње инквизиционог карактера. Оне су дошле на смену после ранијих. Можда је тако морало да буде. Вођени смо и саслушавани за којешта. Из пакости и по потказивању од својих. И за оптужбе измишљене ради освете. Шта је ситних душа излазило на видик са утрнулим осећањем стида, без бојазни од вечнога суда... Ја бих то волео три пута да подвучем; но нека је Богом просто!... То је био метод који се систематски и по плану спроводио. Треба ставити душе у патње, у менгеле... И то је дошло на ред. Каквих све људи није било у тој нечасној улози из каквих све редова! Власти непријатељске су двојако добијале, а ми двојако губили. Постизавали су циљеве преко истакнутих људи. И имали у рукама материал који нису сами спремили. А ми губили двојако

што смо кажњавани и што је непријатељ имао наше људе за своје оруђе!... Једног октобарског јутра, око седам сати, прође кроз двориште моје човек, поред прозора од кујне, у којој сам се у тај мах нашао. Изиђем, причекам га и позовем у кућу. Седосмо. Био сам опхрван бригом са осморо нејачи и притиснут тугом као да ме смрт узјахала... Гледам га, гледа и он мене. У тој паузи пролетела ми је кроз главу једна мисао — детектив! Некако га сва физиономија његова одавала и приказивала. Зелен шешир, зелен капут. Сав као скројен за то. Но то зелено могло је и не бити знак за распознавање. И без тога ми смо их некако предосећали чим нам се приближе. Нешто је одударало од њих, нешго проницљиво што је продирало у душу... Понудих га јечменком. Он се захвали и прими и онда узе став који изгледаше као званичан. Погледах га и зазрех од слутње. На то ће он: ,,Него, знате шта... Ви ћете морати да пођете са мном. Ићи ћемо у канцелари;у (сада зграда среског суда) код мајора" — рече и име његово и број собе. „Имам налог да вас поведем, али сам узео одговорност на себе"... ,,Ви ћете, знате ићи слободно, а ја ћу вас пратити, идући другим тротоарем и тако ћемо се састати на лицу места". И би тако. Покушах нешто да сазнам. — Хоћете ли дозволити да питам? — рекох. Љубазно је изишао у сусрет. — „Молим вас, реците ми нешто колико то човечност налаже свакоме за дужност у оваквим околностима! Реците ми само чега се тиче"? Запитах и додадох: — „Погледајте на ову децу, без мајке, која се вију око мене и онда ћете разумети ситуацију"... Деца, међутим, заплашено погледају, пролазе, застајкују, ослушкују и наслућују; а мени се цепа у души... Продужујем и питам поново... — „Не знам тачно" — рече онако колико да рекне. „Али мислим" — настави он — „да имате да дате неко обавештење". Мени лакну. А он продужи: — „Само пожурите"! „Ево, приближује се осам часова"! И даље је ишло све како смо утврдили... Војник, пред вратима у ходнику, како нас спази уђе у собу и одмах се врати. — „Уђите"! рече ми мој пратилац и изгуби се... Стојим на сред собе. Мајор се задржа неколико оекунада подиже се са стола и приђе ми. — „Ви сте тај и тај" и спомену ми име. одговорих са да! — Говорите ли немачки? — Не! — Седите! — Онда се огрете вратима друге собе, отвори их и руком позва чозека. Тај приђе мени и стави ногу на пречагу од столице коју он претходно дохвати, не хтевши да седне на њу. Онда руком подбочи браду и стаде ме гледати... Дуго и нетремице. Донекле држах очи према њему, најзад нешто